Pojedinci koji pripadaju ovoj profesiji vrlo često se zbog toga ljute, smatrajući da se na taj način njihova struka degradira.

Sa druge strane, takođe smo svedoci hiperinflacije javnih nastupa osoba koje same sebe tako oslovljavaju iz vrlo različitih pobuda i interesa. Kako rade taj posao za koji su valjda plaćene, znaju oni koji ih plaćaju. Istovremeno, u ovoj oblasti ima dugogodišnjih profesionalaca koji su pored onoga što rade, deo svog vremena posvetili i osnaživanju i promociji čitave struke, unapređenju njenog kvaliteta i uspostavljanju etičkih principa. Kako razumem, Društvo Srbije za odnose s javnošću (u daljem tekstu: DSOJ), kao krovna strukovna organizacija je upravo iz tog razloga i formirana. Pored ostalih aktivnosti, DSOJ svake godine organizuje dodelu godišnjih nagrada u oblasti odnosa s javnošću kompanijama i agencijama o kojima odlučuje žiri izabran od strane za to ovlašćenih organa.

Pre nekoliko dana sasvim slučajno je do mene došao poziv za dostavljanje prijava za ovogodišnju dodelu nagrada. Tako sam saznala da je jedan od članova žirija Goran Peković. Široj javnosti poznat kao nedavno (a po drugi put) izabran član Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (u daljem tekstu: REM), za ovu svrhu potpisan kao: „Redovni profesor, Univerzitet u Beogradu – FDU“. Ko malo detaljnije poznaje biografiju dotičnog gospodina, odmah će shvatiti da je ovde na delu upravo ono zbog čega lično mislim da je struka odnosa s javnošću zapravo degradirana. Iako odnosi s javnošću po svojoj definiciji podrazumevaju informisanje javnosti, neretko se dešava da od strane ljudi koji se ovim poslom bave, u praksi dobijemo delimično ili iskrivljeno prenošenje informacija. Neki bi to nazvali spinovanjem, ali suština je da se predstavlja ono što lepo zvuči, a sve ostalo ide pod tepih, pa ko kako shvati. U tom smislu, što su medijski nepismeniji konzumenti reklamnih sadržaja, PR više dolazi do izražaja. A medijska pismenost građana, pak, jedan je od najvažnijih indikatora poštovanja medijskih sloboda i slobode izražavanja u jednom društvu uopšte.

Ne znam da li to što se radi o članu tela koje treba da nadzire i emitovanje reklamnih sadržaja u elektronskim medijima čiji proizvođači i/ili distributeri su upravo članovi organizacije koja ga je birala u svoj žiri možda predstavlja neku formu sukoba interesa. Ali znam sigurno da je Goran Peković paradigma stanja medijskih sloboda u Srbiji. Doduše, nije jedini, solidarno su odgovorni razni ljudi koji su od 2009. godine pa do dana današnjih bili nosioci titule člana saveta REM-a. Treba li podsećanje da je upravo to period u kome se u Srbiju na velika vrata uvode i uspostavljaju različite forme rialiti programa u kojima se granica pristojnosti svakodnevno snižava? Treba li podsećanje da je upravo to period koji u Srbiju uvodi nekontrolisanu moć vladajućih stranaka u odnosu na medije kroz razne forme mekih i malo tvrđih uticaja? Ne mislim samo na ove sada, mislim i na one prethodne.

Svemu tome je svedok Goran Peković. I ne samo da mu nije bio dovoljan jedan petogodišnji mandat, već je po svaku cenu kopao, rukama, nogama, noktima, da dobije i drugi. Jednom skoro zaobilazeći zakon kada su ga predložila sportska udruženja i savezi, iako Zakon o elektronskim medijima vrlo jasno predviđa da predlagači članova saveta REM-a mogu biti udruženja čiji ciljevi se odnose na oblasti zaštite prava deteta i slobode udruživanja. Kako mu to, i pored vrlo otvorene podrške poslanika vladajuće većine u Skupštine nije prošlo, našao je način da se u narednom krugu kandiduje kao predstavnik izdavača elektronskih medija. Čovek očigledno ima kapacitete da zastupa interese različitih grupa, čim se otimaju oko njega, kao predstavnika u jedinom telu koje ima mandat da nadzire i sankcioniše elektronske medije u Srbiji.

Pisala sam već ovde o tom sramnom cirkusu koji se odnosio na izbor predstavnika organizacija civilnog društva (u daljem tekstu: OCD) u savetu REM-a. On još uvek nije završen, jer su organizacije koje su bili legitimni predlgači, pokrenule upravni spor protiv Narodne skupštine Republike Srbije kada nijedan od dva kandidata različitih grupa organizacija nije izabran. No, to nije smetalo Maji Gojković da odsvira novi krug, pa je tako skupština, potpuno nelegalno raspisala novi poziv i izabrala drugog predstavnika OCD koji je, poput Pekovića, bio po volji vladajućoj većini. To što ni njega nisu predložila udruženja koja se bave decom, nema veze. Poenta je da se i sam izbor članova Saveta ovog tela pretvorio u ono što je ovo telo omogućilo građanima da svakodnevno gledaju. U takvoj atmsferi, izgleda da se najbolje snašao Goran Peković, jer je u svojoj nameri da obezbedi i drugi mandat, posle malo truda ipak i uspeo.

A u drugom mandatu Gorana Pekovića se najpre desilo da REM nije objavio izveštaj o medijskoj zastupljenosti političkih stranaka tokom prošlogodišnje kampanje za parlamentarne izbore. Tokom ove predsedničke kampanje, na istu temu, ova institucija je proglasila i totalni „out of office“. Ko god da je nalogodavac, odgovornost za to snose članovi saveta. REM je praktično i obesmislio svoje postojanje kada je reagovao u dva pojedinačna slučaja tokom kapmanje, ali što bi rekao narod: bolje da su i za to ćutali i pokrili se ušima. Nisam sigurna da su ikoga ubedili u svoj integritet. I ne samo to, na ovaj način najgrublje su povređeni propisi ove, kakve-takve države u kojoj živimo.

No, da se vratimo na početak. Meni kada sve ovo znam, zvuči potpuno neverovatno da DSOJ izabere za člana žirija osobu, u najmanju kontroverznog ponašanja kada je reč o odnosu prema medijskim slobodama i poštovanju medijskih zakona u Srbiji. Tim pre što ova organizacija od svojih članova zahteva poštovanje Kodeksa profesionalne etike koji izričito „poziva na poštovanje važećih propisa Republike Srbije u oblasti slobode mišljenja i izražavanja, zabrane diskriminacije i kršenja prava građana, zaštite prava na privatnost, intelektualnu svojinu, medija i oglašavanja, digitalnih medija, kao i svih ostalih važećih zakona i drugih pravnih akata”. Možda ništa od ovoga nisu znali, a možda je i pogled iz PR lože na medijske slobode malo drugačiji? Jer ipak PR (struka, a ne osoba) ima samo jedan jedini interes koji definiše onaj ko ga plaća. Zato možda, osim kao o sredstvu za dostizanje svojih ciljeva, ljudi iz ove struke o medijima i ne razmišljaju na drugi način.

Valjda zato borba za slobodne medije ostaje nama iz OCD, Soroševim plaćenicima koji nikako raznim javnostima ne možemo da dokažemo da smo odavno na neplaćenom odsustvu. A možda je to baš zbog toga što na ovaj način vidimo PR.