Naravno, krenula sam od izabrane lekarke u domu zdravlja. Pregled sam uspela da zakažem u terminu, tačno 7 dana od dana poziva, jer moji simptomi nisu okarakterisani kao bilo koja vrsta hitnog stanja. Sam pregled je to i potvrdio, ali je i pokazao potrebu za daljim pretragama kod nekoliko specijalista. Doktorka je uradila sve što je u njenoj moći, ali je na primer, do prvog slobodnog termina za snimanje pluća u domu zdravlja bilo moguće doći tek tri nedelje kasnije.

Uput za proveru hormonskog statusa nije bila u mogućnosti da napiše, jer to mogu učiniti samo lekari specijalisti. Pregled endokrinologa takodje, jer kod njih, prema jedinstvenoj informacionoj bazi svih zdravstvenih ustanova, slobodnih termina nema. I tako…da ne dužim, sve navedene preglede i testove sam radila u privatnim ordinacijama, jer bih, da sam čekala sve te preglede, verovatno zaradila i neku od F dijagnoza, razmišljajući o tome sta se sve dešava u mom organizmu.

Do sada nisam ni imala predstavu do koje granice su zdravstvene usluge postale komercijalizovane. “Dobar dan, da li je moguće zakazati pregled pulmologa?” LJubazni glas dobro obučene operaterke: ”Naravno, baš ove nedelje imamo akciju – paket koji se sastoji od pregleda i spirometrijskog testa košta samo 3500 dinara”. U jednom trenutku više nisam bila sigurna da li sam zvala kliniku ili Top shop. U svakom slučaju, sve usluge koje sam dobila bile su profesionalne, brzo obavljene i što je najvažnije, izvršene na način koji uvažava dostojanstvo ličnosti pacijenta.I bile su plaćene, kao dvomesečni iznos koji se od moje plate izdvaja za obavezno zdravstveno osiguranje.

Davno sam shvatila da je jedna od ključnih odrednica javnog zdravstva u Srbiji to što novac koji se za njega izdvaja nije vidljiv. Ni lekarima, ni pacijentima, a još manje političarima. Kada odemo u bilo koju privatnu zdravstvenu ustanovu platimo uslugu, bez pomišljanja o dodatnom čašćavanju medicinskog osoblja. Ali, po pravilu, svaki put dobijemo i fiskalni račun, sa vrlo vidljivom cenom koštanja usluga i zaračunatim porezom. Ne pomišljamo na kafe, čokolade, parfeme, satove. Sa druge strane, imajući u vidu, ne samo kvalitet usluga, već i njihovu dostupnost u okviru ustanova čiji je osnivač Republika Srbija, ne mali broj ljudi je sklon da poveruje da će urgencije, poznanstva, pokloni, osigurati brzinu i efikasnost. To dovodi do potpunog besmisla čitav sistem u kome obveznici doprinosa za zdravstveno osiguranje jesu i njegovi korisnici. I tako imamo šarenu lažu besplatnog državnog zdravstva i privatnog zdravstvenog sektora koji se iz dana u dan sve više razvija.
Kako i zašto smo došli do toga, vrlo je kompleksna tema i zaslužuje, ne poseban blog, već analizu u tri toma. Ono što mene muči jeste kako ćemo dalje, sa svim repovima koje vučemo, što iz socijalističke utopije koju smo živeli, što iz tranzicionog perioda do normalnog društva koji nikako da se završi. Problemi su višeslojni, njihovi uzroci kompleksni. Kao i u drugim sferama, i ovde su potrebni odlučnost i rezovi. Zdravstvo je, uz prosvetu i socijalnu zaštitu jedna od sfera koje predstavljaju ogledalo svake države. One pokazuju njeno lice i naličje – način na koji se država istinski ophodi prema svojim građanima – korisnicima usluga na čije se sprovođenje ona obavezala sopstvenim zakonima.

Različite kategorije stanovništva, po različitim osnovama, plaćaju ono što većina ljudi oslovljava sa „besplatno zdravstvo“, i to ne svojom voljom. Jer da nije tako, niko normalan ne bi mesečno plaćao usluge koje ne može da dobije. Stoga, jedan od prvih koraka mora biti činjenje vidljivim sistema plaćanja u zdravstvenom sistemu, osvešćivanje i lekara i pacijenata o tome, a onda i mogućnost izbora. Izbora onoga kome, koliko i za šta plaćamo. Sve drugo je šarena laža.