Oni sa slabijim srcem nikako ne bi smeli da listaju statistički bilten Srbije. #$7ak ni u paklenoj dokolici. Ni u pauzama udarničkog popunjavanja ukrštenih reči. Ni pod razno. Jer, sudeći prema pitoresknim statistikama koje nas godinama sablažnjavaju sa stranica dnevne štampe, ispada da je Srbija u takvoj socijalnoj nevolji da je u njoj čak i blohovska nada ostavljena bez nade.
A evo kako ukratko stoje stvari sa tzv. novinskom statistikom društvenog stanja. #$7etvrti smo na listi starosti. Korupcija izjeda temelje društva. Nezaposleni smo u visokom procentu, ali i često rintamo u orbiti sive ekonomije. Svaki deseti nema šta da jede, ali se u isto vreme baci svaka šesta vekna hleba. Svakom četvrtom nedostaje više od deset zuba. Milion i kusur nije završilo osnovnu školu, dok 350.000 njih ne ume da se potpiše. Raste broj samoubistava, kao i broj „eskivatora ludog kamena“. U porastu su tabletomani, kreditni robovi i hronični „stanari“ nedozvoljenih minusa. Penzije su među najnižima u regionu. Rečju, statistički crnjak.
I mada se radi o statistici iz novinskih članaka (a novinama ne treba verovati, glasi stara mantra čitalačkih skeptika), to nikako ne znači da se njeni pokazatelji nalaze daleko od istine. Pitanje je samo da li takav statistički galimatijas ukazuje na to da je Srbija definitivno ostavljena bez nade. Volonterski „tumači“ crnih statističkih brojki po pravilu različito posmatraju stvari. Umereni optimisti, recimo, tvrde kako situacija u državi nije bajna, ali da je slično i u drugim zemljama, te da ćemo već nekako isplivati. Pesimisti poručuju da ne može biti gore da bi obavezno u stilu Tome Zdravkovića poentirali sa onim dotakli smo dno života. Nepopravljivi optimisti vele da nije sve tako crno – privreda hvata zalet, kafići su puni razdragane mladeži – dakle, ne živi se loše. Na koncu, pripadnici kategorije ambivalentnih nisu načisto kojoj grupi pripadaju, pa iz optimizma brzinom munje prelaze u pesimizam (i obratno).
Pre godinu ili dve jedan ovdašnji dnevnik objavio je statistički podatak, verovatno rezultat nekakvog anketnog istraživanja, da su građani Srbije vodeći regionalni pesimisti. Prema načinu života koji u većini slučajeva vodimo, reklo bi se da je reč o sasvim prikladnom i verodostojnom nalazu. Problem je, međutim, što takav nalaz radikalno odudara od razuzdanog duha optimizma koji zrači iz svake ovdašnje reklame za pivo. Hiperoptimistička poruka glasi da je spontana vedrina života jedino moguća u zemlji Srbiji. Na primer, jedan par u reklami ne uspeva da dobije sto u aseptičnom kopenhagenskom restoranu, dok istovremeno (bilo gde) u Srbiji nekoliko prijatelja bez problema dobija astal u krcatoj kafani.
Naravoučenije br. 1: Nigde nema (noćnog) provoda ko u Srbiji; Naravoučenije br. 2: Zalud jadnim Dancima životni standard kad ne umeju da se provesele ko ljudi (čitaj – Srbi); Naravoučenije br. 3: Nigde u Evropi nema solidarnosti i snalažljivosti ko što je u Srbiji imade. Pritom ne bi bilo čudno ako bi kojim slučajem reklamni efekat poređenja danskog restorana iz kojeg izbija ledena atmosfera otuđenosti sa srpskom birtijom iz koje kulja raspojasani kafanski humanizam, proizvelo kod nekoga zaključak da je zapravo vopi taj neophodni eliksir boljeg života u Srbiji. Da ne kažemo pogonsko gorivo budućih društvenih promena.
Nego, batalimo ironiju. Davno je Vans Pakard napisao studiju o skrivenim ubeđivačima i u njoj lepo obradio temu reklame za pivo. Nije poenta da se potrošaču pogled skrene s piva na fiktivnu (ružičastu) stvarnost, već obratno, da se potencijalnom pivopiji pažnja pomeri s mrke realnosti na pivo. Tog marketinškog trika pridržavaju se evo i naši ovovremeni marketingaši. Druga je priča što uz nekoliko flaša piva tamna statistika društva obavezno poprimi svetliju nijansu. Uz vopi Srbija definitivno nije ostavljena bez nade. Tako bar vele reklame.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
