Demonstracije proteklih dana u jednom trenutku – prema saopštenju organizatora – dva miliona (Hongkong ima oko 7,5 miliona stanovnika) građana (procena policije je 338.000 učesnika) zaustavile su usvajanje autonomnog zakona o predaji određenih kategorija optuženika matici da im se sudi u Kini, po njenim zakonima, za koje većina u Hongkongu smatra da su deo „nepravednog pravnog sistema i komunističke prakse, koja ne brine za ljudska prava“.

Sve glasniji postaju i zahtevi da „zbog zaštite autonomije“ predsednica vlade Kari Lam, izabrana 2017. naglašenom podrškom Pekinga podnese ostavku, a čuju se i oprezni pozivi na nezavisnost u budućnosti („više kao simptom, a ne virus“ – kažu akademski krugovi), što svakako podiže budnost u razmišljanjima pekinških stratega.

Talas protesta, zapamćenih i ranije, posebno 2014, kad su učesnici sedamdeset devet dana, simbolično noseći raširene kišobrane, pozivali da grad bez prethodnog odobrenja iz Pekinga sam bira svoje lidere „kišom demokratije“, ovog puta je nadmašio prethodne. Po oceni posmatrača je „najveći u istoriji“.

Kari Lam – inače potekla iz katoličke radničke klase, posle studija u Hongkongu školovana i u Kembridžu, koju NJujork tajms opisuje kao „neviđenu zavisnicu od rada“ – tvrdila je da je predloženi zakon o ekstradiciji „krpljenje rupe, kako bi se sprečilo da grad bude rajsko utočište kriminalaca“, sada je zatražila izvinjenje od naroda zbog greške vlade u pristupu ozbiljnom problemu.

Bi-Bi-Si prenosi da je tek posle nedelju dana u Pekingu zabeležena vest o demonstracijama u Hongkongu kao „protest malog obima“, a po pisanju lista Čajna dejli „posebno usmerenom protiv mešanja SAD“. Mediji na kineskom su izvestili samo o suspenziji zakona i nezadovoljstvu Komunističke partije tim povodom.

Luisa Lim, znalac ovog prostora (višegodišnji dopisnik iz Pekinga), u Gardijanu detaljno razmatra hongkongško-kineski splet, naglaskom da je zakon o ekstradiciji odložen, pošto su milioni izašli na ulice, ali da je borba za vrednosti ove teritorije je daleko od okončane. Pored ostalog ukazuje: „Budućnost je nepredvidiva i jedino je sigurno da je način života Hongkonga izložen neposrednoj pretnji.

I narod je ustao da ga brani. Mladi posebno strahuju da ako u ovoj bici budu poraženi neće im preostati da išta više izgube. Krilatica ‘Hongkong još nije Kina’ je podsetnik na deklaraciju iz 1997, donetu 1984, koja je obećavala da način života neće biti promenjen sledećih pedeset godina što je bilo veoma daleko, ali zakon o ekstradiciji koji je prošao dva čitanja u skupštini čini 2047. godinu mnogo bližom. Dozvola da se bilo ko izvede pred lice pravde u Kini značila bi uklanjanje granice između sistema građanskog zakonika i partijski vođenog pravnog sistema.“

Autorka nalazi i neke pomalo neobične primere: „Posle pokreta kišobrana videli smo neobične promene u životu Hongkonga – sudovi su diskvalifikovali izabrane poslanike zbog sporog izgovaranja zakletve ili pogrešne intonacije teksta, političarima je zabranjivano učešće na izborima, aktivisti su završavali u zatvoru.“

Zanimljivo istraživanje pokazuje da se zapravo većina ljudi u Hongkongu – iako su etnički Kinezi, a i žive u granicama Kine – ne identifikuje sa sopstvenim narodom. Anketa univerziteta u Hongkongu izbacuje rezultat da samo petnaest procenata ispitanika sebe naziva Kinezima, a samo tri odsto među onima između 18 i 29 godina.

Stanovnici grada, koji prati opaska da je „zlatna koka“, naglašavaju socijalne i kulturne razlike kao svoju prednost i činjenicu da su oko 150 godina proveli kao odvojena (britanska) kolonija i taj „paket“ ističu kao temeljan razlog za različitost od kopnenih sunarodnika.

S druge strane, oni koji su pohađali škole u kineskom sistemu od malena su učeni da je gubitak Hongkonga polovinom devetnaestog veka bio trenutak nacionalnog poniženja, kao što je povratak 150-ak godina kasnije momenat nacionalnog ponosa i znak sve veće moći Kine.

Pominje se i većinska sklonost u Hongkongu prema mandarinskom kineskom jeziku, negovanog još od pada dinastije Han u trećem veku, za razliku od kantonskog dijalekta koji se širio od četrnaestog stoleća (dinastija Juan), a u novije doba naročito od strane Komunističke partije, posle pobede revolucije 1949. godine.

Prema mišljenju više analitičara, na primer u studiji stručnjaka BBC mreže, lokalni identitet zapravo je jačao posle nastojanja Pekinga da od 1997. naglašava, a i nameće, svenacionalno buđenje.

U isti mah, mnogi – naročito iz sveta biznisa – veruju da je asimilacija neizbežna i da će sledećih decenija bivati snažnija.

Velika Britanija je kao koloniju preuzela Hongkong posle poraza Kine u Prvom opijumskom ratu 1842, zatim je posle Drugog opijumskog rata 1860. Peking bio primoran da se odrekne i poluostrva Koulun, a onda se Ujedinjeno Kraljevstvo 1898. proširilo i iznajmljivanjem na 99 godina takozvanih Novih teritorija, čineći kompleks od 260 većinom sitnih ostrva i priobalja od ukupno 1.100 kvadratni kilometara.

Svođenje računa još nije okončano. Od 1997. čini se da je češće među Kinezima.