Atinski Katimerini gorku poruku upućuje sunarodnicima, neophodnu pouku – ne i utehu – posle smrtonosnog pohoda plamena sa stenovitog brda Pendeli do peščane obale Egeja, koja je gotovo u trenu odnela skoro stotinu života. Sudbina sela Mati (u prevodu Oko) u ovom veku već se poredi sa italijanskom Pompejom, koju su dvadeset stoleća ranije, 79. godine zasuli pepeo i lava Vezuva: mnogi žitelji su i ovde i tamo nađeni zagrljeni u smrtnom trenu, nemoćni da potraže drugačiji spas pred nesavladivom stihijom.

Mestašce na obodu Atine, nadomak Maratonskog polja, sa nekoliko stotina stanovnika (po popisu od pre jedne decenije 200) i poplavom domaćih i stranih letnjih gostiju, nije moglo da se odbrani i, kao u antičko doba, pošalje glasnika sa vešću o pobedi.

Turobno raspoloženje i šok su obuzeli Grčku i svet.

Centar za istraživanje prirodnih katastrofa iz Brisela je saopštio da je ovo bio najsmrtonosniji požar u Evropi još od 1900. godine.

Jedno nepisano pravilo, koje se pripisuje francuskim vatrogascima, govori da u prvom minutu vatra može da se ugasi čašom vode, u drugom kantom, u trećem zamašnijim buretom, a kasnije je – pitanje sreće.

Davno sačinjena studija Jorgosa Karajanisa sa Tehničkog fakulteta na Kritu, međutim, upućuje na blagovremene procene i pripreme, mobilizaciju za odbranu od ćudi prirode i nepredvidivih promena vremena, koliko upozorava i na nemarnosti ili nehat i nerazumne postupke ljudi.

Grci sada među sobom upravo još jednom razmatraju ovozemaljsko stanje, pogođeni – neki kažu „biblijskom katastrofom“, pojedini čak smatraju „božjom kaznom“, a za premijera Aleksisa Ciprasa „neizrecivom tragedijom“.

U avgustu 2007. strahoviti požari su opustošili Peloponez i druge krajeve (od juna do septembra tri hiljade u čitavoj zemlji), posle izuzetne suše i veoma visokih temperatura (iznad 40 stepeni). Zvanično je utvrđena pogibija osamdeset četvoro građana i nekolicine vatrogasaca. Izgorelo je 2.700 kvadratnih kilometara šume, maslinjaka i zasada poljoprivrednog zemljišta.

Lekcija, izgleda, nije bila dovoljna.

Analitičar uglednog dnevnika Katimerini, izvesno nesklonog sadašnjoj vladi, zapaža: „Istina je da su pogubni požar u mestu Mati, kao i prošlogodišnje poplave, bile predodređene da se dogode – ranije ili kasnije, pošto imate nesposoban državni aparat ili, što je najgore, nepostojeći, koji se još pogoršava pod ovom administracijom. Ništa ne možemo da očekujemo dok nema planiranja za vanredne situacije i kad su preventivne mere i koordinacija ispuštene reči iz pravila rada države, a nadležne službe ne deluju profesionalno, u beznadežnoj smeši birokratije i nejasne linije nadležnosti, kao i istovremeno nepostojanje građanske odgovornosti stanovnika.“

Kolumnista Aleksis Papahelas, sa svoje starne, gnevno postavlja ponešto ciničnu dijagnozu, pozivajući se prethodno na mišljenje „velikog evropskog lidera, našeg istinskog prijatelja, koji je jednom rekao da su Grci velika nacija, ali im je država u neredu: „Čovek je, nažalost, u pravu. Upravo smo doživeli nacionalnu tragediju, a trčimo okolo kao kokoške bez glave, ređajući raznolike optužbe i zamišljajući teorije zavere, kao poslednje utočište. To činimo svaki put kad nas snađe nesreća, ali nikad ne preduzimamo akciju da se ne ponovi.“

I evropski komesar za upravljanje krizama i humanitarnu pomoć Hristos Stilijanidis slično razmišlja kad pominje da veliki broj žrtava na tako malom prostoru „moguće ukazuje na pukotine u merama predostrožnosti i pripremljenosti“.

„Prirodne nesreće nemaju granice, ali pomoć EU je mrtvo slovo ako nije praćena planovima za njihovo sprečavanje, jer kao što se kaže, to je uvek bolje nego lečiti, pa hitno treba da kultivišemo klimu u tom smislu“, dodaje Stilijanidis, i sam Grk.

Istražuju se i nagađaju sve okolnosti tragedije na Atici, pa i moguća namerna paljevina, vidaju se rane nacije, upiru prsti na krivce i raspiruju politički obračuni, pošto se razbuktala varnica sa Pendeli brda, sa svojih hiljadu metara nadvijenog nad Atinom, gde iz pukotina blještavog mermera rastu borovi puni smole, poput istovremenog znamenja lepote i opasnosti.

Smireniji posmatrači ukazuju da ni vlada, ni opozicija ne ukazuju na koliko mesta širom Grčke ima sličnih „smrtnih zamki“ zbog kuća sagrađenih bez dozvola, i legalizovanih kasnije naknadno kupljenim papirima: „Umesto rušenja nalaze se rupe u propisima, jer se političari plaše gubitka glasova.“

Veoma slikovit prikaz i za ovu priliku daje profesor Janis Glivanos, predavač na Vestminsterskom univerzitetu, nazivajući to „grčkom tragedijom“: „Objašnjenje za svake godine mnoge delove zemlje u plamenu nije jednostavno postojanje slabog ekološkog upravljanja, građevinskih standarda i vatrogasnih sposobnosti.“

Odgovor leži u zakonu i njegovoj primeni. Ima mnogo šuma i terena pod nasadima, koji posle požara menjaju namenu, nekad i po porudžbini. Glivanos kratko, ali dovoljno razumljivo, formuliše: „Šume gore, ljudi ginu, glasovi se sabiraju. Još ne znamo da li je najnoviji požar rezultat paljevine ili nesrećnog slučaja, ali po mnogo čemu odgovara onom što se dogodilo 2007, kad je vođena potera za osumnjičenim.“

Najotrovniji među komentatorima možda je ipak ovaj Notisa Papadopulosa: „Moramo konačno da zaustavimo gubitak ljudskih života u ovakvim tragedijama. Naši političar moraju da prestanu da drže noćne sednice, koje uživo prenose televizije, pa su samo tu vidljivi.“

Zvuči kao poziv helenskoj naciji da se, posle strašne opomene, pogleda u ogledalu.