Na jedinstvenom istočnohrišćanskom bogosluženju – samo u Jerusalimu – svake godine ponavlja se vekovima: nebeski zrak upali baklju u rukama grčkog pravoslavnog patrijarha oglašavajući svekolikom čovečanstvu da se vaskrsenje dogodilo na ovom mestu. Više od hiljadu godina, na Veliku subotu, za vernike u Crkvi Hristovog groba, kao posebno znamenje dogodi se ovo ovozemaljsko sveto čudo.
p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }
Sveštenici i nekoliko hiljade poklonika, satima stisnuti u hramu, primiču sveće uvezane u simboličan snop trideset tri voštanice, lampe i kandila, čiji plamen prenose gde god ima pravoslavnih hrišćana.
Više puta sam bio u pomalo opčinjenoj masi prisutnih tom činu, pred kojim oni koji u čuda ne veruju, uzbuđeno gledaju plamen koji se brzo rasprostire iznad glava.
Još jednom prepisujem sopstvene beleške: jerusalimski patrijarh, zatvoren u kapeli Svetog groba, prethodno i pred licem vernika pregledan da uz sebe nema neko kresivo, posle duge molitve, i usred razvučenog pojanja ostalih saslužitelja ostavljenih pred teskobnim kamenim ulazom kapele (crkve pod visokom kupolom crkve Svetog groba), u jednom času, pojavljuje se odeven u zlatnu odoru, blagosiljaju i bakljom čudesnim uskršnjim darom sa neba. Na časak titrave voštanice u njegovim rukama izazovu tajac, a onda se pripaljuju jedna od druge i talas svetlosti se munjevitom brzinom širi, prvo pravim lavirintom današnje crkve, a onda ulicama hrišćanske četvrti Starog grada. Najstariji zapis o svetoj vatri ostao je iz 867. od francuskog monaha Bernara, koji je zabeležio da se u crkvi pojalo Gospodi pomiluj, sve dok anđeo nije užegao oganj…
Brojni tumači potom razmišljaju o još starijim predanjima, grčkim najčešće, uz pomisao kako je vatru od bogova, pre svih, ljudskom rodu doneo Prometej. Privrženi profanom materijalizmu govore prosto o nekakvoj hemijskoj reakciji i osloncu na znane prirodne pojave i osobine fosfora, dok se pojedini srednjovekovni turski tragači čak – kako navodi Karl Bedeker u svom vodiču kroz Jerusalim i okolinu iz 1876 – pominjali priče o pomoći ricinusovog ulja.“
Ove godine, kao i prethodnih – otkad je 2005. postao duhovni poglavar sto trideset hiljada pravoslavaca, najvećim delom Palestinaca – Blagorodni oganj je iz kapele izneo Teofilos Treći, 142. patrijarh (kako mu slovi puna titula) Jerusalima i čitave Svete zemlje, Sirije, zemlje preko obala reke Jordana, Siona i Kane galilejske.
Teofilos je, početkom devedesetih godina prošlog veka, bio samo iguman manastira u Kani, mestu prvog Hristovog čuda, pretvaranja vode u vino na svadbi, opisanog u jevanđelju po Jovanu. Ali, za vreme njegovog starešinstva, po nalogu počivšeg jerusalimskog patrijarha Diodorosa, freske crkve – dotad istih belih zidova – u biblijskoj Kani je oslikao beogradski slikar Saša Savić. Nažalost trud našeg umetnika je ostao nedovršen: nije bilo dovoljno novca, pošto su presušili prilozi mesnih pravoslavnih Palestinaca, parohijana koji su se iz varošice u Galileji iselili u Ameriku.
Pažljivi tragači pronalaze da se sveta vatra u dugoj istoriji samo tri puta nije zapalila, dva puta u dvanaestom veku kad su po zapisu rimokatolici pokušali da odstrane pravoslavne jereje i 1579. pošto su neki pravoslavci, monofisiti, probali da potkupe tursku osmansku vlast, koja je kontrolisala stanje u Crkvi Hristovog groba.
Danas izbor patrijarha Grčke pravoslavne patrijaršije, od sabora u Halkedonu 571. autokefalne, potvrđuju jordanski kralj i izraelska vlada. Uostalom, šest različitih posednika i hrišćanskih zajednica u hramu Hristovog groba i vaskrsenja (grčki pravoslavci, Jermeni, Etiopljani, Sirijci, Etiopljani, Kopti i franjevački katolici) od 1853, pa i danas, u međusobnim odnosima moraju da se vladaju po nepromenjivom status quo fermanu turskog sultana.
Crkvu su rušenja, od ruku osvajača i prirodnih razaranja, novi neimari obnavljali, ali pritom i menjali izgled prvobitne bogomolje kakvu je poželela carica Jelena, a u amanet svetu je podigao njen sin car Konstantin, osvećenjem 17. septembra 335. godine.
Odmah posle uskršnjih praznika 2016, već u maju, počeće obnova Kapele Hristovog groba. Restauracijom će biti ojačana konstrukcija, biće popravljeni oštećeni delovi tavanice i očišćene naslage čađi. Stručnjaci atinskog Tehniona, sa univerziteta u Firenci i jermenski eksperti za osam meseci će završiti delikatne radove. Od 1810. edikulu majstori nisu dotakli.
Izraelski pisac Amos Elon je zabeležio svoja razmišljanja: Čudo vatre, pravo ili nestvarno, možete da se pitate, ali u dramatičnost niko ne sumnja. LJudi su stupili na Mesec u potrazi za novim Jerusalimima u stranim galaksijama, ali do sada stari Jerusalim još nije dobio zamenu. Pritom i opominje da se treba čuvati preterane zavisnosti od 'modernih vremena': Često u Jerusalimu imate osećaj da ste u vremenskoj mašini. LJudi vide da prošlost, sadašnjost i budućnost postoje paralelno.“
Glosa: Više od hiljadu godina, na Veliku subotu, za vernike u Crkvi Hristovog groba, kao posebno znamenje dogodi se ovo ovozemaljsko sveto čudo. Sveštenici i nekoliko hiljade poklonika, satima stisnuti u hramu, primiču sveće uvezane u simboličan snop trideset tri voštanice, lampe i kandila, čiji plamen prenose gde god ima pravoslavnih hrišćana
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
