Foto: J. Diković/DanasNakon što je splasnuo otok od kosovskog čvora, taman se fokus polako prebacuje na opekotine od bosanskog kazana.
Naime, uzburkalo se srpstvo kada je do popečiteljstva vanjskih poslova Srbijatrije stigla Rezolucija o Srebrenici u kojoj piše da bi trebalo da se osuđuje bez rezerve svako poricanje genocida u Srebrenici, kao i radnje koje veličaju osuđene za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocida, uključujući i one odgovorne za genocid u Srebrenici.
O njoj će se raspravljati krajem aprila na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija.
To, dakle, znači, u nekom prevodu, da više ne bi smelo da se glorifikuje „superherojstvo“ osuđenih ratnih zločinaca Radovana Karadžića i Ratka Mladića, ali i LJubiše Beare, Zdravka Tolimira i Vujadina Popovića.
Cela ta družba bi morala konačno & već jednom da bude urezana na jednom mermernom zidu srama koje će podsećati kako je čovečanstvo ovde u jednom trenutku bespovratno posrnulo.
Svakako ne bi smela svaka zaludna bitanga i šuša, koja se drogira nacionalističkom propagandnom već tridesetak godina, da lupeta i priča kako se u Srebrenici ništa nije dogodilo, da su to sve zapadne službe organizovale, da su tamo streljani zarobljenici, da su to, zapravo, bile borbe, da su se Bošnjaci međusobno poubijali i ostale teorije zavera, koje služe samo da bi održale jednu ludačku dogmu koja ovde vlada već decenijama.
Odmah se povampirio velepoznati slobodarski duh među elitama koje pričaju da je to finalni udarac u kojem će srbijanski naroda bude obeležen kao „genocidan“.
Za neupućene: ne postoje genocidni narod, postoje samo lica koja su odgovorna za genocid; ta tužna i rugobna kovanica je izmišljotina političkog establišmenta, Srpske pravoslavne crkve i Srpske akademije nauke i umetnosti, koja veoma proračunato i namenski ne želi da se javnost suoči sa spoznajom da su ratovi tokom devedesetih bili osvajački i zločinački.
Istina boli, ali u roku od par vrućih, julskih dana 1995. godine, Vojska Republike Srpske zajedno sa paravojnim formacijama pobila je više od 8.000 Bošnjaka i zakopala ih u jame.
I dan-danas mnoge porodice još traže svoje muške članove širom bosanskih vilajeta.
SNSrbija s krvoločnim žarom pokušava pronaći žrtvenog jarca za ovaj napad na srpski identitet.
Ponovno su se aktivirali okoreli ideolozi i izvučeni iz ledenih kapsula bivši tajni agenti da objasne izmučenom narodu kako je ovo samo još jedna zlokobna spletkarenja Zapada, koji, navodno, nema ništa pametnije nego da rinta po našoj maloj Srbiji prepunoj grehova.
Bizarno je kada pomisliš da Srbijatrija poriče činjenice da je neko u ime „svih Srba u jednoj državi“ ikada bio umešan u granatiranje Sarajeva, osnivanje koncentracionih logora širom Bosne i Hercegovine, kao i u samoj Srbiji, ili u masakr 8,372 dečaka, muškarca i staraca u samo par dana, bacanje ljudi u plamen s mostova ili prisiljavanje da nose bele trake oko ruku.
No, bilo kako bilo, ova Rezolucija nije nikakav bauk koji kruži ovom zemljom i plaši gospodu da će biti optuženi za nešto što nisu učinili, već je jedna ljudska odrednica koje će neke stvari nazivati pravim imenom.
Ova Rezolucija u svom podtekstu brani ljude od neljudi.
Upravo ona pravi otklon od toga da nisu „svi Srbi zločinci“, već da zločinci imaju svoje ime i prezime.
U njihovim presudama nije presuđeno srpskom narodu, već isključivo njima i njihovim crnim rupama gde bi trebalo da stoji duša.
Oni su samo kukavice, ali to niko ovde neće javno reći.
Autor je slobodni novinar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
