Foto: Vojin RadovanovićO kakvoj ljudskosti ovde možemo i da više razgovaramo, kada u Lučanima ljudi tapšu protiv roditelja čije je dete poginulo u fabrici zbog neodgovornosti? Ili kada majka ubijene bebe ode kod predsednika Vučića, pa je opozicioni mudraci i smatrači opšte prakse napadnu zato što je to učinila?
Iako se prva sezona vinula u najbolje snimljenje uratke ikada, četvrta pokušava da se nadoveže na celu tu fabulu grozomore, ali je to toliko nategnuto, da će u jednom trenutku možda i pući.
Svega tu ima: i mraka, i snega, i ubistava, i nestalih ljudi, i beznađa, i depresije, i nadrealizma, i paranormalnih momenata – u biti jedna sveopšta katastrofa koja može da snađe ljudski razum.
No, bilo kako bilo, to pomalo i podseća na Srbijatriju u ovom prethodnom periodu.
Iako zima nije više toliko jaka, zadah hladnokrvnosti se oseća na svakom koraku.
SNSrbija je već duboko zagazila u dvanaestu godinu svog ritualnog postojanja, a ako ćemo još malo da zamračimo, onda ćemo, ipak, ceo ovaj kontekst patnje proširiti na trideset i kusur godina ništavila, i reći da je u stvari sve vreme na neki način isto, uz tu i tamo povremene pomake napred-nazad. Jer, da se ne lažemo, sve vreme mi živimo u jednoj vremenskoj liniji ultrasrpstva.
Naravno da je pogrešno porediti sadašnji sistem Vučićevih bašibozuka i nekadašnjih Miloševićevih nacista, ali su posledice identične. Jedan potpuni krah svih socijalnih kategorija usled halapljive proždrljivosti gladnih karakondžula i beštija.
Čak i one postpetooktobarske vlasti su veoma dobro – doduše na veoma suptilan i umiven način – cedile iz ljudi svaku kap nade da će ovde moći da bude bolje.
Poslednje odurne bajke predsednika Aleksandra Vučića o Srbijatriji 2027. samo pokazuju u kakvom beznađu se ovo društvo nalazi, kada, nakon svega što je proživelo, ono veruje da će ovde, ipak, biti bolje.
Dugo se radilo na moralnom nihilizmu i krajnjem defetizmu, gde se sve opravdava, relativizuje i sam značaj minimalizuje.
Buntovni građani često spominju da je sve to krenulo za vreme Vučićevog vakta, da je sve postalo apatično i nezainteresovano, ali to je samo vrh ledenog brega.
Ljudi su ovde na krv, znoj i suze navikavani odavno, još onomad dok su gledali i brojali leševe u Dnevnicima, a pre toga krenuli da kalkulišu oko brojke koliko je ljudi ubijeno u Jasenovcu.
Niko se ovde više toliko ne potresa kada se spomene da je neko ubijen. Smrt bebe u porodilištu je bila samo informacija, koja je ostala da se priča u krugovima Instagrama i pokojih emisija.
O kakvoj ljudskosti ovde možemo i da više razgovaramo, kada u Lučanima ljudi tapšu protiv roditelja čije je dete poginulo u fabrici zbog neodgovornosti?
Ili kada majka ubijene bebe ode kod predsednika Vučića, pa je opozicioni mudraci i smatrači opšte prakse napadnu zato što je to učinila?
Postalo je bitnije šta će biti sa Kosovom, pravoslavljem i ćirilicom, nego da li će dete imati knjige, patike i sveske za školu.
Od ekstremne je važnosti šta će reći patrijarh, nego šta će reći čitava ženska populacija u ovom kazamatu.
Sve to govori da će i posle Vučića biti Vučić. Kao u nekom holivudskom filmu u kojem se arhizlikovac konstantno vraća, ali menja svoja lica i naličja.
Bilo je vazda momenata, kada smo mogli da pomislimo da će ovo pomračenje svesti jednom proći, ali smo već toliko duboko zagazili u psihotičnu epizodu, da je to skoro pa nemoguće učiniti.
Načisto smo skrenuli od tame koja nas obavija, ali sve deluje kao da se uopšte ne bunimo povodom toga, već uživamo u blagodetima tog zaleđenog ambisa.
Autor je slobodni novinar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
