Obećana zemlja i podla kletva: Lični stav Nikole Krstića

Naime, njih dvoje su prokomentarisali, svako na svoj način, nekakvo zapevanje o kosovskoj Valhali, te im se na onlajn vratove navrzlo na stotine dokonih mulaca i mulkinja.

Zlurade jezičine bi rekle, ako već nisu, pa dobro, šta sada, neka se malo primire, to je onlajn svetkovina, bezopasna i zaboravna, ali je srbijanski ustanak išao toliko daleko, da su na kraju okačili i broj telefona od novinarke.

Neki smatrači opšte prakse će takođe reći da je to sve orkestrirano sa vrha i da se iskoristila prilika da se još jedared oblate medijske kuće Junajted medije.

No, umiriće se i taj žamor, uskoro se više niko neće sećati ovog virtuelnog linča, ostaće pojedini zapisi u arhivama da su dvoje novinara bili izloženi rulji samo zato što su se zapitali da li je više normalno da se toliko oduševljavamo Kosovom.

Dobro, nisu baš tako rekli, ali suština je tu negde između redova. Danas su to njih dvoje, juče je bio neko treći, sutra neko četvrti.

Kosovo & Metohija su oduvek bili hot topic, nije bitno koja je vlast u Nemanjinoj ili na Andrićevom, nikada ta tema neće moći da zastari, niti će joj biti potrebno podgrevanje.

Kosovo u široj populaciji predstavlja taj konačni cilj – najuzvišeniju instancu svesrpskog postojanja – u kojem će se spojiti prošlost, sadašnjost i budućnost. Deluje veoma apstraktno, kada se ovako nešto napiše, ali tako se ono i predstavlja u javnosti.

Kosovo nije geografska odrednica, niti parče zemlje, već božansko biće koje sada samo pritajeno spava i čeka da jednog dana bude oslobođeno. Građanin Srbijatrije ne misli da će posle smrti otići u raj, već na Kosovo.

Da neće upoznati Isusa Hrista, već kneza Lazara i braću Jugoviće. Stvoren je čitav jedan neomitoški univerzum u kojem je Kosovo centralna tačka.

I upravo je to metafizičko poimanje zaostavština vekovne indoktrinacije svih srbijanskih čarobnjaka i harambaša na vlasti.

U suprotnosti, kada bi institucije i mediji zaista radili svoj posao, javnost bi načisto skrenula s pameti tokom spoznaje kakav se, zapravo, horor odvijao na tom parčetu zemlje.

Ta slika o najsiromašnijem delu u celoj Evropi kao najsvetijem stupnju predstavlja samo paravan za marifetluke raznoraznih zlikovaca i secikesa.

Od upada srbijanske vojske na Kosovo tokom Balkanskih ratova, koja je počinila svirepe zločine koje reči ne mogu da opišu, preko represije tokom Rankovićevog vakta i Miloševićevog ljudožderstva nad albanskim stanovništvem, do pljačkanja demokratsko-naprednjačke oligarhije.
U suštini, to je defakto mračni vilajet koji je dehumanizovao, svakome ko se tamo dole našao, šansu za bilo kakvu vrstu razumnosti.

To je takođe i ukleto polje na kojem su naša vojska i policija sprovodile nacističku segregaciju tokom poslednjih godina prošloga veka, kakva nije viđena na tlu Evrope od Drugog svetskog rata.

Sa tog svetog mesta, gde su srpski manastiri, crkve i ikone; albanski leševi – žene, dece, staraca – u hladnjačama su prevoženi u jame po Srbiji.

Zato su Vanja i Željko bili samo ogledni primer kako će proći svako ko se bude usudio da uzdrma tisućugodišnju laž o kosovskom zavetu.

Jer dekonstrukcija tog čuvenog zaveta jeste početak obnove razuma i ljudskosti u ovom društvu.

Taj kosovski zavet, koji je predstavljen kao nešto božansko i produhovljeno, u stvari je samo iluzija iza koje se krije na hiljade mrtvih, proteranih i nestalih.

Kosovo nije naša obećana zemlja, već podla kletva.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.