Orbanova giljotina

Orban smatra da izbeglice predstavljaju „pretnju hrišćanskim korenima Evrope“ i njegove zemlje. Premijer, naoružan promenjenim Krivičnim zakonom, sebe vidi kao krstaškog viteza. Policijska pojačanja na južnu granicu je ispratio rečima da „brane Evropu, Mađarsku i naš način života“. Kao dodatni alibi za uzbunu, mogao bi da se posluži i vešću kako je Saudijska Arabija ponudila da u Nemačkoj, kao pomoć izbegličkoj krizi u Evropi, izgradi dve stotine džamija“. Mađarski portal Index, koji mesečno ima milion i tri stotine hiljada čitalaca, nabraja drakonske propise, koji od ove nedelje stupaju na snagu: Policija ima pravo da deportuje svakog ko nema šengensku vizu i da ga vrati u zemlju iz koje je pokušao da uđe u Mađarsku; ako bi izbeglice na granici zatražile azil bile bi deportovane uz tumačenje da je to trebalo da učine u zemlji iz koje pokušavaju da uđu u Mađarsku. U oba slučaja – jednostavna je računica – najveći broj bio bi upućen u Srbiju, koja izjavama vladinih zvaničnika nagoveštava da će se od „povratnog talasa“ štititi, „makar i raspoređivanjem vojske“.

 Iz izvora Index sajta Blic prenosi šta sve predstoji kod severnog suseda: „Ukoliko izbeglice uspeju da ilegalno uđu u Mađarsku, čine krivično delo. Jednako će odgovarati i ako se penju na graničnu ogradu, oštećuju je, ruše i seku. Prekršioci se odvode u ograđeni kamp, gde čekaju suđenje u roku od osam dana. Optuženi se izvode pred sudiju bez prevodioca i bez prevoda optužnice i kasnije presude. Žalbe će se odbijati „u roku od nekoliko sati“, tvrdi autorka sa portala, „a kontejneri za sudnice na licu mesta već se dovoze na granicu sa Srbijom“. Maloletnici neće imati poseban tretman. U centralni Šengenski registar svim kažnjenicima će biti uvedena desetogodišnja zabrana ulaska u bilo koju državu zajedničkog bezviznog sistema.“

 Nemačka kancelarka Angela Merkel, a njena država se priprema da do kraja godine primi milion izbeglica, dosad bezuspešno pokušava da uredi „porodicu“ i da diplomatskim prekorima ukroti ne samo „Orbanov džihad“, već i nešto drugih umerenijih nezadovoljnika u EU, protivnika solidarnog raspoređivanja bliskoistočnih beskućnika, koji se oslanjaju na politički populizam i podsticanje raspoloženja protiv muslimana (nekima bi, ipak, bili prihvatljivi hrišćanski vernici). Kancelarka je čak proučila: „Ako padnemo na ovom ispitu, neće više biti Evrope o kojoj smo sanjali“. Izraziti cinici brižne reči čitaju i kao dugoročnu potrebu moćne domaće ekonomije Nemačke, koja sada ima osamdeset miliona stanovnika, a zbog „starenja nacije“ predviđanja za 2060. godine su pad na sedamdeset, „pa treba voditi računa o potrebama na radnim mestima“.

 Unutrašnje raspoloženje EU je  bez zajedničkog imenitelja, pa je predvodnica zajedničke spoljne politike Unije Federika Mogerini javno pomenula da „ako ne ide drugačije“, moguće je odustajanje od svetog pravila konsenzusa i odlučivanje o izbeglicama većinom glasova. Među mnogim brižnim ocenjivačima evropskih prilika javio se, mada kao posmatrač na daljinu i Dmitrij Kiseljov, autor gledane emisije na televizijskoj stanici Rosija, koji kaže da „EU  ucenjuje Mađarsku da digne ruke od svoje vekovima stare kulture, zarad novih pravila EU, u kojima nema mesta za hrišćansku tradiciju“.

 U istorijskim čitankama nailazi se na ovakav opis tih davnih vekova: „Kad je mađarski narod stupio na evropsku zemlju, izgledali su kao deo porodice plemenskih hordi koje su lutale između jugoistočne Evrope i centralne Azije. Podaci ukazuju na Aziju kao prvobitnu domovinu. Tačno mesto je generacijama bio predmet rasprava, ali je sigurno da su došli iz Azije. Konj im je bio najvažnija životinja. Putovali su i borili se u sedlu za vreme dugog pohoda sa istoka i konačno se zaustavili na mestu gde je danas Mađarska.“