Redžep Tajip Erdogan je doživeo tri bolna udarca u jednom danu. Njegova Partija pravde i razvoja (AKP) izgubila je apsolutnu moć u parlamentu; iako će i dalje biti najveća stranka, nemoćna je da sama (kao dosad) vlada – nedostaje joj osamnaest poslanika.

Drugi pogodak je ulazak u skupštinu Narodne demokratske partije (HDP), koja je preskočila visoki cenzus od deset procenata, dobila je čak trinaest, što je verovatno osamdeset mesta za ovu liberalnu skupinu, čija je tradicionalna baza kurdska manjina (blizu dvadeset odsto stanovništva „drugog reda“), sa kojom država – još od osamdesetih godina prošlog veka i više od četrdeset hiljada mrtvih u sukobima – ne može da nađe mir. HDP sada postaje jedan od stubova političke scene. Konačno, gorka pilula za Erdogana je saznanje da su pokopani planovi da promeni ustav i da Turska i po zakonu dobije sultana, kakav je u stvarnosti i dosad bio sadašnji šef države, bez obzira na propisana ovlašćenja.

  Poznavaoci zapažaju da turski ustav, pored protokolarnih, i dosad daje predsedniku značajna prava: može da proglasi vanredno stanje, da donese dekrete, koje ne može da ospori nijedan sud, da predsedava sednicama kabineta ministara i da raspusti parlament. Pored takvog totalnog mandata, kao predsednik do 2019, sa prethodnim premijerskim, vladao bi duže od 'oca nacije' Kemala Ataturka, čiji sekularno – demokratski amanet 'otac nove Turske' postepeno uklanja, svojom vizijom „ere sjaja neviđenog od propasti Osmanske imperije“.

 Erdoganova politička nadmoć je pretrpela potres, ne i sasvim neočekivan.

 Njujork tajms – kao i drugi – zaključuje da će predsednik izvesno ostati dominantna politička figura, čak iako su njegove ambicije podkresane: ličnost je nesumnjivog političkog formata, a još uživa punu podršku među religioznim konzervativcima, koji su kičma njegovog biračkog tela. „Ali, i među ovim pristalicama ima znakova klonulosti“, dodaje se kao mera uravnoteženja.

 Istraživač Viktor Sabo iz jedne poznate investicione grupacije u Škotskoj, koja za svoje potrebe pažljivo meri svačiju specifičnu težinu, opisuje Erdoganovu recepturu kao „pokušaj putinizacije Turske pri čemu daje sebi i svojoj partiji što više moći, što je opasno sa stanovišta ekonomije, ali i demokratije.“

  I domaći protivnici Erdogana uporno ponavljaju da mu je osnovna namera da državne institucije usmeri da služe predsedniku „više na način koji podseća na Putinov Kremlj, nego na Belu kuću ili Jelisejsku palatu“.

 Pobeda na glasanju (izlaznost preko osamdeset odsto) bez pobednika je donela više mogućih raspleta: da Partija pravde i razvoja pokuša da obrazuje manjinsku vladu, vanredne izbore već posle 45 dana ili koaliciju koju zasad svi odbijaju, i nacionalisti, i tradicionalni Ataturkovi sekularni sledbenici, a pogotovo sveža parlamentarna snaga, Narodna Demokratska partija.

 Kolumnista Murat Jetkin razmatra razrešenja: „Koalicija AKP sa bilo kojom drugom strankom mogla bi biti moguća, pod uslovom da je isključena ideja o Erdoganovom totalnom predsedničkom sistemu. Mogla bi 'u kartama' da bude i manjinska vlada, kojoj bi opozicija dala poverenje da bi je kasnije držali u šaci. Može da se razmišlja da li su Erdogan i Partija pravde i razvoja žrtve sopstvene ambicije, pošto čuvaju granicu od deset procenata glasova za ulazak u parlament, kao zaostavštinu vojnih režima posle 1980. 'u ime političke stabilnosti'. Da su smanjili cenzus na pet i čak sedam odsto, takođe bi izgubili priliku za Erdoganov predsednički plan, ali bi mogli da zadrže svoju većinu u skupštini. Insistirajući na sistemu, koji nije fer, i svojim preteranim apetitima – gubitnici su, i pored 42 odsto dobijenih glasova..“

 Poučno je, verovatno i najtačnije razmišljanje uglednog Jusufa Kanlija, koji je u istanbulskom Hurijetu napisao: „Izbori su se pretvorili u referendum da li nacija podržava Erdoganov zahtev da se naoruža nezapamćenom izvršnom moći. koja može da izmeni čitav turski društveni sistem, od parlamentarnog  u predsednički, gotovo bez nadzora. Drugi element je činjenica da su boje Narodne demokratske partije pokrile velike delove mape naše zemlje. Bez obzira koliko glasno neki govore da „nema kurdskog problema“, postalo je jasno da će kurdska realnost veoma snažno biti prisutna u parlamentu. Glas jugoistoka je zaista zvono za uzbunu po integritet Turske, ako kurdsko pitanje ne bude rešeno na način koji zadovoljava nacionalni i teritorijalni integritet i ne ispuni fundamentalne zahteve kurdskog naroda ove zemlje. Tačno je da Erdogan nije bio kandidat. Ali turski narod je dovoljno glasno poručio: ne  želimo predsednički sistem, ne želimo diktaturu, želimo pomirenje i toleranciju.“

 Ono što je Turska upravo iskusila bila je demokratska revolucija, mada se kreće brzinom kornjače – kaže Kanli.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.