Zvona za princa

Kao što je govorio svom biografu, vojvoda od Edinburga je verovao da je njegov posao pratioca (engleski izraz za supružnika suverena) da „osigura da kraljica može da vlada“.

Komentatori sada ukazuju da su to bile decenije izvođenja Britanije iz imperije u monarhiju prilagođenu socijalnim promenama i izazovima, koji su se smenjivali posle Drugog svetskog rata.

„Sasvim jednostavno rečeno princ Filip je bio moja snaga i utočište svih ovih godina“, objasnila je jednom prilikom Elizabeta odajući priznanje svom mužu, koji je istovremeno bio i kraljevski pratilac sa najdužim stažom u britanskoj istoriji.

Kako Englezi pažljivo zapažaju svaki detalj u arhivu monarhije, saznajemo da je Filip (1921) nadmašio ranije rekorde, staž kraljice Šarlote, koja je u osamnaestom veku bila udata za kralja Džordža Trećeg.

Boris Džonson je svoju izjavu saučešća pred vratima premijerske rezidencije zaključio isticanjem da je Filip „pomogao kormilu kraljevske porodice i monarhije da neosporno ostane institucija ravnoteže, izuzetno važne u životu nacije.“

„To je bila neverovatno teška uloga za svakoga, a pogotovo za čoveka, koji je bio kapetan broda u ratnoj mornarici i koji je uvek imao sopstvene poglede prema svemu“, napisao je istraživač Bi-Bi-Sija u svom skeniranju veka princa i zaključuje: „Bio je izuzetan čovek snažne volje, koji se našao u središtu britanskog društva, uspešno koristeći svoje mesto, pomažući monarhiji da se prilagođava društvenim kretanjima“.

Vašington post u svom pažljivo sročenom nekrologu ukazuje na svu složenost „slikanja portreta“ princa.

„Opisuju ga kao pravog muškarca, grubog, ponekad neobuzdanog – čak i prema kraljici – ali nekog ko ju je podržavao svom snagom, uz privid modernizacije hiljadugodišnje institucije engleske monarhije. U javnosti držan van politike i u senci supruge, princ Filip je u privatnom okruženju bio manje uzdržan kao muž, otac i svekar.“

„Način na koji je (Filip) preživeo sistem britanske monarhije bio je da ostane svoj čovek, a to je upravo bio izvor podrške kraljici“, mišljenje je istoričara Roberta Lejsija, koji tome dodaje: „Čitavog života okružena je ljudima koji joj ponavljaju ‘tako je, tako je veličanstvo’, dok je princ bio čovek koji je uvek govorio kako stvari stvarno stoje ili bar kako ih on vidi.“

Gardijan u uvodniku beleži da je upokojenje vojvode od Edinburga, ma koliko pre svega trenutak duboke porodične tuge, jednako i dan opšte žalosti Britanije: „Princ je bio istaknuta figura kraljevske kuće veoma dugo, pa njegov pečat na naciju i njene institucije nije lako sabrati.“ Uz sve neobuzdanosti u stavovima, koje nisu prijale liberalnim pogledima, a nije obraćao mnogo pažnje ako bi izazvao nezadovoljstvo, Filip je – zaključuje londonski list – „istrajnošću i marljivošću (kao i kraljičinom), pomogao da se preoblikuje posleratna monarhija“:

Dok se već u dubokoj starosti nije povukao u mirovinu princ Filip je bio učesnik najmanje dvadeset hiljada „angažmana podrške britanskim interesima“, kod kuće i u svetu, bio je na čelu stotina dobrotvornih organizacija i programa, posebno za mlade i zaštite prirode.

„Na svoj način bio je istinski modernizator. Želeo je da se monarhija menja, zajedno sa vremenom. Bio je protivnik praznog rečnika dvorskih komplimenata. Prigrlio je nauku i napredak tehnologije, na način kako su pripadnici kraljevske kuće ranije retko činili. Želeo je da Britanija bude na vrhu novog (doba), a ne da se valja u prošlosti. Televiziju je smatrao medijem koji može da ponovo otkrije monarhiju za eru masovne kulture; tako je, recimo, pritiskao porodicu da prihvati TV dokumentarac o njoj, koji je prikazan još 1969. Neosporna je činjenica da je kraljica zavisila od njega. Znanje da Elizabeta vlada više od šezdeset devet godina, a da je Filip uz nju skoro sve to vreme, znači da njemu pripada deo kredita za uspehe savremene kuće Vindzora, kao što deli i krivice za traume.“

Rođen 10. juna 1921. kao Filip Šlezvig Holštajn Zonerburg Gliksburg, kao peto dete i jedini sin princa Andreja, mlađeg brata grčkog kralja i Alise Batenberg, potomka nemačkih princeza, u kasnijem životu pravoslavne monahinje, sa osamnaest meseci je – zapravo – postao izbeglica. Porodicu je iz građanskog rata izbavio brod britanske mornarice u koji je beba Filip, kako stoji u zapisima, donesen u kutiji za pakovanje pomorandži. Školovao se u „spartanskim“ internatima u Nemačkoj i Engleskoj i konačno u vojnoj Pomorskoj akademiji da bi u Drugom svetskom ratu bio oficir na frontovima dalekih mora, ali i Sredozemlja. Pred venčanje sa Elizabetom 1947. (Čerčil je svatove opisao kao „vatromet boja u sivoj posleratnoj Britaniji“) bilo je neophodno da promeni nacionalnost, titulu i ime: od grčkog je postao britanski građanin, sa majčinim prezimenom Mauntbaten (inače je pra-praunuk kraljice Viktorije).

Kad je jednom nesavladivog Filipa prijatelj savetovao da „malo uspori radni puls“, princ je uzvratio: „Da počnem da štrikam?“

Posmrtna zvona i plotuni podsećaju na značajan period u istoriji monarhije, kome je princ Filip priložio svojih devedeset devet godina.