Prizor i besprizor

Reč je o prizoru u kome se, dok Živković govori, predsedavajući Skupštine malo znoji, a onda smejulji, pa smeje, nije mu jasno šta to sve treba Živkoviću kada zna da je stvar dogovorena, da je on „budala“, pa mu je onda nezgodno što to sluša, može biti da će mu neko zameriti što je uopšte „prisustvovao“ tom „napadu istine“, te se smiri, pogledava unaokolo ko ga gleda, i onda će ponovo u kikot.

Kako je to poznato. Kako su se u vreme Staljina članovi Centralnog komiteta smejali, znali su da je stvar odlučena, i smehom su se oslobađali od straha. Straha od Gulaga, straha od toga da su bili sve, a da će biti ništa.

Onda tu pristupa dopredsedavajuća, gleda upitno u predsedavajućeg, i ona ne zna šta da radi, tu je, a baš i nije zgodno, pa nestaje iz kadra, predsedavajući je još crveniji i sve mu je još više smešno.

Ono što je smešno je istina, to jest smešno je što neko govori istinu, što neko ume da pročita scenario i mizanscen, i još ima potrebu i da kaže kako to vidi, smešno je što se protivi pristanku i svih drugih koji to vide, samo ih je strah, pa im je i smešno da imenuju to što vide.

A to što vidimo poznato je iz istorije, dokumenata i literature, kako se organizuje ćuteća ili navijačka većina. A i da nije poznato iz prošlosti, poznato je iz stvarnosti.

Čuveni citat iz staljinističkog isleđivanja bio je „I majka ti je bila kurva“. To je ono što se navede u finalu difamiranja, upotrebom svih sredstava optuživanja i nabrajanja „grehova“ od samoga rođenja. Da bi se onesposobio „neprijatelj“, kompromitovao, uništio.

„Odbor za kontrolu bezbednosti završio sedmočasovnu sednicu zaključkom da Ministarstvo odbrane ima pravo da Ombudsmanu uskrati tražene informacije.“ „Izdajnik“.

„Ako u narednih mesec-dva negde vidite Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom…“

Prizor obaranja metkom čoveka, Premijera, na štakama na tom prokletom ulazu u Vladu. A onda i Tito, i taj je imao bolesnu nogu, kao garant i primer politike nesvrstanosti.

Nedavno u avionu sedim pored baš lepo uređene gospođe. Na krilu joj čuvena torba „birkinka“, ne znam da li je prava ili kopirana, nadograđeni nokti, parfem, frizura plava i uz lice, naočare, sve po „peesu“, ili po „difoltu“, pred sletanje uručuju upitnik za popunjavanje, i ona diskretno pita: „Šta je to embarking place.“ „Beograd“, kažem. (Kostimu)

Koje je mesto govora, „embarking place“, iz koje pameti izlazi tekst Predsednika Tomislava Nikolića pri kraju „obraćanja“ 27. januara na dan oslobođenja Aušvica, kojim je pokušao da „objasni“ motive „napada“ na Jevreje: „Zašto baš oni? Možda je opasna posebnost te manjine bila u tome što je ona bila previše zastupljena u prestižnim profesijama, posebno u oblasti umetnosti, finansija i nauke.“

Te su ih zato zapalili. I njihove prave doktorate. I knjige. I violine.

Čovek nema jezik, čovek jeste jezik.

Ima li poezije posle Aušvica.

Ima li kolumne posle teksta Predsednika Tomislava Nikolića, ovoga puta ne o „žutima“, već…

Da sada citiram Adorna, ili još gore, i popularnije, nešto iz „izjava žrtava.“

„Da li se družite vi porodice bivših logoraša“, pitala je jedna mlada novinarka Gordanu Lebović povodom uprizorenja „Nebeskog odreda“, oca joj Đorđa Lebovića („Svedočanstvo – istina ili politika“ – Posmatranje pojma svedočanstva sa radovima Đorđa Lebovića „Nebeski odred“ i „Viktorija“, drugi umetnički događaj u okviru projekta „Protiv zaborava – četiri logora u Drugom svetskom ratu u Beogradu“, Czkd i „Učitelj neznalica“).

Naravno da se u tom „pojašnjenju“ nalazi „pogled na svet“ našeg Predsednika. Kao i promena njegovog „majndseta“. Koji se sastoji u predlogu da se kroz Pionirski park asfaltira trasa kojom može pravo da dođe do svog radnog mesta.

Pristojno pitam jutros gospođu u značajnom automobilu da li bi mogla da se isparkira sa kolskog ulaza kako bi prošao kamion sa drvima, a ona kaže: „Baš si smešna“.