Kakva je zakonitost u pitanju kada se novinarima saopštava da je tačno da je struka dala svoje mišljenje, negativno, o izmenama Ustava i zakona, ali će se oni ipak doneti bez obzira na primedbe struke. Budući da su nadležni ili „kadar“ Ministarstva pravosuđa kompetentniji od čitave pravničke struke.

Ni predsednik opštine Brus na čijoj se teritoriji, na Pančićevom vrhu, na vrhu Kopaonika, na koji se on nije popeo, mada sumnjam da nije bio na otvaranju kafane u objektu od hiljadu kvadrata, tamo gde je bila potrebna dozvola vojske da se stavi venac u čast Pančića, pojma nema šta se dešava i to nemanje pojma smatra za zakonitost, ne misli ništa, ali misli da je i to što ništa ne misli sasvim okej i misli da je to po zakonu njegove Partije.

Jadni Pančić, jadni mi, jadni građani ove zemlje, u planinama i brdima, na rekama i u gradovima, kada ovi „vacići“, jer neko koga oslovljavaju sa „gospodin“ kao što je to predsednik opštine Brus, član SNS-a, Milutin Jeličić raspolaže prirodnim i ljudskim blagom, koje su nam priroda i prethodne generacije ostavili, te je sve to dopalo jedva probuđenom predsedniku i članu opštine Brus koji još od svoje pameti savetuje da je bolje da grade uz put, magistralni zidaju, bolje je to nego nego da to čine na vrhu Kopaonika, o čemu Milutin ništa ne zna, bio nije. Ko je dozvole izdavao, pojma nema, niti, mučenik, ima ikakvu predstavu da bi trebalo da zna. „Ne osećam se odgovornim.“

„Moral insenity“, tako se to zove, mentalna zbrka, nije to ni nemoralnost, ni amoralnost, već potpuno odsustvo svesti (o savesti) o postojanju bilo kakvog pitanja ili problema, pogotovo moralnih. Sociopatija, karakteristična za oblik vladavine.

I time je ova partijska država prožeta od glave do pete, od vrha do dna.

Zamaman je osmeh Aleksandre Damjanović (Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture), na pitanja novinarke „Insajdera“, podsetio me je na začuđeni smešak Kostića kada ga je Zaga Pešić Golubović „saslušavala“ u okviru Komisije za trgovinu šećerom, svojevremeno kada smo izleteli iz evropskih privilegija izvoza šećera. Pešićeva pita Kostića kako je prepakovao šećer, a on čovek, u čudu gleda nekoga ko uopšte postavlja takvo pitanje.

Nema nadležnosti, ni odgovornosti, niko ne zna odakle i kako je dospela zgradurina, kafančina na vrh Kopaonika, na Pančićev vrh.

„Sve je po zakonu.“ Svi su investitori pred zakonom isti.

Idite po Beogradu, idite na Dedinje, šalje novinarku „Insajdera“ ministar odbrane Aleksandar Vulin, njegovo ministarstvo nadležno je za Pančićev vrh, i na njemu se ništa ne sme graditi bez odobrenja upravo tog ministarstva. Pogledajte šta se tamo radi, pa kada se tamo zida bez dozvola, zašto tako ne bi bilo i na vrhu Kopaonika. Jedan zločin se pravda drugim, što je specijalitet ministra odbrane, pred napad, šta li. Tako je to – kada se ovako dugo kao kod nas uči da je zločin svake vrste nešto što se isplati, zločinjarenju nikad kraja.

Samo što je teško razumeti zašto se tako ozbiljno obavlja suicid jednoga narda i jedne države, po partijskoj liniji. Iako je javnosti poznato kako je u tom kontekstu sve po zakonu, ipak stane pamet pri pogledu ili uvidu u ono što mislimo da se ne može dogoditi. Može.

Dva su „Insajdera“, emitovana u poslednjih nedelju dana, šokantna uprkos svemu na šta se navikavamo. Prvi je o Pančićevom vrhu, koga „krasi“ zgradurina, kafančina, drugi o uništavanju „Goše“ i stradanju radnika. Uništavanju prirode i ljudi. O njihovom žrtvovanju partikularnim interesima. Ili, kako naterati ljude na samoubistvo.

„Neće se ta pošast zaustaviti, ne pogotovo sama od sebe, do poslednjeg pogleda sa Pančićevog vrha i do poslednjeg čoveka. Bojan Milovanović, onaj koji se stara o očuvanju Kopaonika, to upravo i govori, da ovom čudovišnom investitorskom bludu nije kraj. Nije kraj budućoj devastaciji Kopaonika, jer „priroda ne može protiv kapitalizma i investitora“. Ko su investitori kao nosioci kapitalizma.

Ženu, „gospođu“ iz Smedereva, koja je investitor, „Insajder“ nije mogao da pronađe, iza nekih vrata, na mestu njenog stanovanja, pojavio se čovek koji ništa ne zna, i nikada je nije video, a neće da da broj njenog telefona. Osoba je nepoznata, nepoznata Snežana, iza koje, kako se govori, stoji izvesni Zeljo, slabo ga spominju jer je jak.

Zato poznat graditelj i stanovnik vikendica na Savskom nasipu, u Beogradu, i koga niko, njegove objekte, oko kojih su se namnožili drugi objekti i svojim septičkim jamama truju Beograd, ne sme da ruši. To je naš nekadašnji predsednik Tomislav Nikolić, i sinovi. I to je po zakonu. Koji je jednak za sve, svi investitori su jednaki pred zakonom.

Šta mislite, ako bi se srušile kuće nekadašnjeg predsednika Srbije, da li bi se ekološka katastrofa Savskog nasipa zaustavila – bi. I da li bi budući varvari na tom zaštićenom mestu zidali – ne bi.

Ako su svi pred zakonom jednaki, svi investitori, nije li onda više nego legitimno, nad takvom legalnošću, vratiti nenormalno u normalno, nepravedno u pravedno, nezakonito u zakonito i srušiti nakazu na jednom od najlepših mesta u ovoj zemlji, na njenom vrhu.

Baš kao što je danas vojnik Milovanović, nadležan za očuvanje Pančićevog vrha i okoline, jedini zabrinut u promenadi „nevinih“ likova u „Insajderu“, tako je pre desetak godina nekadašnja direktorka nacionalnog parka Kopaonik, odlazeći bila ne samo zabrinuta, već i ogorčena, „zidanje objekata u sredini planine, izaziva buduću eroziju“. Septičke jame cure u Raču, i truju sve pred sobom, šumara nema, istrebljeni su, ko će to da plaća…

Platićemo, građani Srbije, izmaći će nam zemlju ispod nogu.

Kopaoniče, pogledaj Zlatibor, gledaj svoju budućnost.

Ministarstvo turizma kaže da je kafančina OK (novogovorni stil vladajućih). „Meni je to okej.“ I preduzeće skijališta, tako nekako, koji odobravaju male montažne kuće od najviše sto i pedeset kvadrata, uz skijaški stazu, to što te kuće narastu i nabubre, to se dešava i on nema pojma o tome, kaže predsednik opštine Brus. Dobro bi bilo kada turisti i skijaši ne bi ni kap popili, niti zalogaj u usta stavili u ovim objektima i kada bi zdušno srušili sastajalište devastatora sopstvene zemlje na vrhu planine. To rušenje bilo bi zakonito, ili uvođenje zakona u život. Kraj šibicarenja sa jednom tužbom, pa prigovorom na tužbu i tako do u beskraj, legalnim falsifikovanim dokumentima, zakonitim prijavama i protivzakonitim dojavama, razdešenim institucijama u kojima niko ne sme da mrdne od straha i potpune bezosećajnosti, imoralnosti, neljudskosti i tuposti (Kakva galerija likova). Cinizam, nihilizam, ništavilo.

U stvari, kada bi se srušio objekat po zakonu na Pančićevom vrhu, srušio bi se sistem i svetonazor i vlast, i zato objekat od hiljadu kvadrata na Pančićevom vrhu stoji i ne mrda, ukopao se. Kao simbol bolesti jednog društva i jedne zemlje.