Srbija, Srbija

E, sada bi neko od novih vlasti mogao reći da je to tako bilo i ranije u vreme prethodne vlasti, nije bilo samo za vreme prethodne vlasti, bivalo je toga i ranije i to ne samo dočeka sportista, ali je bilo i više pobeda, pogotovo u kolektivnim sportovima, timskim, nekako je bilo više razloga da se narod katarzira pomoću sportskih, ali i ostalih pobeda, kojima je na samom početku, u dvadesetome veku, bila jedna velika pobeda.

Ovako nekako ispada da je pobeda sve manje, a dočeci su sve veći. Malo je tako tugaljivih stvari kao kada se pretera, ili kao kada se imitira prva prošla moda. Umeo je Mihiz da kaže kako možete obući nešto iz tridesetih, ili čak i sedamdesetih, ali ono što ne valja nikako učiniti jeste zaogrnuti se prvom prošlom modom.

Nemam, naravno, ništa protiv sportista, ali imam protiv onoga što se sa njima čini, i kako se oni zlorabe u nacionalnim, partijskim i državnim interesima, kako se oni nabijaju na nos (a prvo se „kuju u zvezde, e ne bi li se nabili na kolac“). Dođe mu to kao neka vrsta arene, samo se zaboravlja koliko je vekova trebalo Rimskoj imperiji da se raspadne posle ubistva Julija Cezara.

Davno je još Bogdan Bogdanović rekao, sve raspravljajući u povodu proslava dvadeset i petoga maja, da ritual ima smisla dokle mit postoji.

Razumem da vlast ima potrebu da se identifikuje, ili da se uspostavlja i preko sporta, ali je preterivanje u tome kao sve ovo nesretno preterivanje sa rekvizitama moći, ili sa identifikacijama, kako s jedne strane nacionalnim, tako i s druge strane evropskim, nekako mučno, te se odnekud javlja asocijacija na onu poslovicu o tome šta kome viri i odakle mu viri, ili pak onu šta kome priliči kao bogu ili volu. Lako je sa takvim stvarima da se smuče i sportistima i narodu. Tako je i sa preteranom upotrebom natpisa, parola, zastava, himne, sve se to lako izvrće u kič, ukoliko stvarni autoritet i velika pobeda uistinu ne postoje.

Može se reći da je u tom smislu dostignuto određeno „majstorstvo“, dugo građeno, i to ne baš uvek na zdravim osnovama, te se to pretvaralo u ono što se krstilo kao narodna apatija, nepreduzimljivost, sve što je vezano sa „tucanjem u glavu“, što se zvalo propagandom, a danas se zove spinovanjem. Ne bi to tako bilo poražavajuće da se u tu svrhu nije zlorabila sveukupna baština, te je tako malo prostora preostalo za ono što bi moglo biti rodoljubljem. I to se čini i sa Belim anđelom i sa Novakom Đokovićem.

Pretpostavljam da bi veći specijalisti za sport, a i sociolozi, mogli da izvedu tačno i sa dokazima kako su se tokom istorije i svih naših državnosti, i granica, kroz sportske pobede te državnosti i granice očitovale. Ili, kako su se u sportu ogledale. Ili, kako to reče Bogdan Tirnanić u vreme vrhunca jugoslovenske košarke, kakva država takav i sport, ili da je za timsku igru, pobedničku, potrebna i misija, a ne samo pare.

Što se para tiče, kategoričkog imperativa, od NBS-a do pijace, važno je i znati za šta se te pare upotrebljavaju, i kada ih ima i kada ih nema, te ih, valja, u odnosu na to znanje, kao i namere, ima ili nema.

Pa bi se u škole moglo vratiti nešto više sporta, čitali ste kako veliki postotak dečaka koji viču „Srbija, Srbija“ nisu u stanju da dotaknu rukama stopala, e kada bi u prosveti bilo nešto više para, a i „kadrova“, možda bi se one davno postojeće fiskulturne dvorane mogle vratiti učenicima, a ne da se iznajmljuju raznim trenerima ne bi li škole prihodovale, dakle kada bi se za sport moglo učiniti više (i za duh i telo), onda bi i dočeci sportista bili nekako više sa razlogom, mada je teško zamisliti da svi u Švajcarskoj viču „Federer, Federer“, baš kao ni da aplaudiraju kada avion sleti, što je srazmerno poznatim anegdotama kako oni tamo, u Švajcarskoj, i ne znaju ko im je „vrh države“, i ko su im „čelnici“ i „lideri“.

Nikako ne mora da bude kao u Švajcarskoj, niti može, ali neke mere i srazmere, nekog promera kada se slavi, venčava, sahranjuje, dočekuje i ispraća, ko koga i šta, ipak je zdravo da bude, inače će i dalje da bude sve manje pobednika, a sve više slavlja. I to onog patetičnog, sa suzama koje teku, posle koga nekako obavezno dođe do pucanja.