Surovo pozorište

Toga zadatka da stvori svet po sebi prvo na otoku, i to na od prirode izabranom otoku (kako drukčije da ga imenuje ateista), a u Istri, nadasve, poduhvatio se teatar „Ulysses“, ovo mu je četrnaesta sezona. Naravno, oko privilegovanosti jedne takve mogućnosti, da radi u izuzetnim okolnostima, biće uvek mnogo reči. Ali teško da će biti i takvog dela, te količine i kakvoće predstava, a i konteksta – družine, skupa ljudi, autora, glumaca, tehničara, odraslih i dece, kablova i reflektora, odvoza i dovoza, i brodova, i borova, galebova, zvukova, glasova ljudskih i prirodnih. Nešto malo iskustva imam sa izdvojenom teatarskom grupom ljudi koja se zaverila da će svima drugima pokazati šta ume i sme. Hajde samo da se prisetimo Artoovog „Surovog pozorišta“. Gde se surovost i strogost ne odnose na druge, već na samog sebe, i na grupu ljudi, stvaralaca. To strogo, pa i surovo, po sred brionskog raja, to je ta privilegija. U tvrđavi Minor (Mali Brijuni), austrougarskoj, na više nivoa, sa katakombama i stepenicama koje savlađuju gledaoci „nošeni“ glumcima.

Bila sam još student Akademije, gledali smo Rada Šerbedžiju, mladog Hamleta kako svako jutro trči uz stepenište Lovrijenca. Morala bih sada da zbrajam koliko je Šekspira odigrao drugi Hamlet na otvaranju posle požara obnovljenog Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu.

Prva scena. Stražar: „Koga tražite?“ Hamlet :“Dičnog oca po prašini“. U tom času reditelj Ljubiša Ristić osvetljava centralnu ložu u kojoj je sedeo i u kojoj je imao sedeti tek umrli Josip Broz Tito. Publika ustaje i gleda u ložu. Leto 1980.

Ričard Treći, Tit Andronik (Šekspirfest, KPGT, Palić, motociklistički zid smrti, Andronik, Rade, na motorciklu, Mira Trailović na vrhu zida, režija Dušan Jovanović)…

Četrnaesta sezona „Kralja Lira“ u režiji Lenke Udovički u tvrđavi Minor, na Malim Brijunima. Bila sam u tom prostoru pre šest godina (nije lako sa sećanjima kao ni Ulysses teatru sa Džojsom u Puli), na izvedbi „Pijane novembarske noći 1918.“ Miroslava Krleže. „Tužne trobojke na trgu Bana Jelačića“ i Prva Jugoslavija, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. U čijem su Vidovdanskom ustavu (1921) zagarantovana radnička prava na osmočasovno radne vreme, a rad dece zabranjen.

Na terasi restorana, menze Tetra Ulyssis zatičem, po dolasku, raspravu o predstavi „Mali mi je ovaj grob“ Biljane Srbljanović u režiji Dina Mustafića. Autorica, reditelj, Srećko Horvat i Filip Balunović. Princip, Mlada Bosna, Ferdinand, Sarajevo, razgovor je znatno oštriji nego što to biva u pisi-konsenzusnom, demokratskom, tolerantnom, i antiterorističkom savremenom tonu političkih nagodbi. Razgovor je u prilog Mlade Bosne, bez mnogo „ali“. Srećko Horvat pominje boravak Ferdinanda na Brijunima. Igor Mandić bi da se još nešto, to, kaže. Šerbedžija bi da se govori o svemu posle, i o Titu, Jugoslaviji.

Sutradan pada kiša, idem u Muzej Josipa Broza Tita. Ima tu, u donjem delu, svih tih obrađenih egzotičnih životinja, od kojih su mnoge šetale i po Brionima, i tu se završavaju asocijacije na lov i Ferdinanda. U Muzeju dokumenti o Brijunima, nema nažalost nikakvog papira, ni kataloga, niti lifleta koji bi pomogao da se ne prepisuje (ima sigurno na internetu, pa pogledajte), prepisujem opis Paula Kupelvajzer koji prvi „krči“ Brione, videćemo da je to ponovo na određeni način učinio i Tito, kaže se: „Slaveni i Italijani sa zavišću su gledali kako ovom do sada za njih beznačajnom komadiću zemljišta do nedavno u posjedu Portugalaca, sada neki nemački uljez stvara nešto za šta se čini da ima svoje značenje “ (1901). „Za otočić koji je bio Titov privatni raj nikoga više nije briga“ (Jutarnji list 13. 06. 20109).

Danas se pojavljuju koncesionari, i to upravo za one bivše vojničke kasarne u kojima je smešten Ulysses teatar, kasarna u kojoj se pokrivate nekadašnjim vojničkim ćebadima socijalističke Jugoslavije i gde je terasa/menza u permanentnom zasedanju, u diskusionom sastavu koji me podseća na „Batanu“ u Rovinju sedamdesetih i osamdesetih, svi na trg i svi u neprekidnom razgovoru („Jugoslovenska Atlantida“, tako su pisali oni za, a i oni protiv). Onda se iz prizemlja Muzeja popneš na izložbu fotografija iz epohe Josipa Broza. I gledaš kako su izgledali svi ti ljudi, na Brionima, moćno kao javni ljudi, državnici, ljudi od integriteta. „Mali nenastanjeni otočić sav zarastao u trstiku i šiblje s ostacima rimskih i bizantiskih ruševina odmah ga je privukao.“ (Tita, prim. aut. )

Danas urušeni paviljoni, ne srušeni, već urušeni, i ništa nakazno izgrađeno umesto srušenog, već beskrajno melanholično kao one Krležine trobojke, i na jedan vrhunaravni način postojeće i dekadentno, kao opera, ili kao jedna definisana epoha.

Zbilja ne znam šta će ustanoviti onaj arheolog koji nas jednog dana bude iskopavao, ako za to bude interesa.

Novembra pedeset i druge održan je Šesti kongres Komunističke partije u Zagrebu, na kome se Partija liberalizuje, o čemu svedoči i promena njenog naziva u Savez komunista Jugoslavije („Šesti kongres glasa za Tita i Đilasa“). Marta pedeset i treće umire Josif Visarionovič Staljin. Pritisak popušta i liberalizacija se ne nastavlja. Septembra pedeset i treće na Brionskom plenumu odustaje se od dalje liberalizacije, Milovan Đilas ostaje pri odlukama Šestog kongresa, i pada sa vlasti pedeset i četvrte („Nova klasa“, „Anatomija jednog morala“).

Brionski plenum 1966, pad Rankovića (Za Brione je nadležna vojska, a ne policija).

„Posle Brionskog plenuma Srbija je bila zaista krenula u privrednu i društvenu ekspanziju. Na tom talasu je došlo i do određenih promena u Partiji. Međutim, ulazak sovjetskih trupa u Čehoslovačku, avgusta '68. označio je kraj „socijalizma sa ljudskim likom, kao i onih da se iz tog sistema uz postojanje SSSR-a, koji u tom trenutku nije samo ideološka kapa, nego i vojno politička sila, može izaći reformama.“ (Latinka Perović, „Vreme“)

Temeljna kritika hrvatske sedamdeset i prve, 1. decembra na dan formiranja Prve Jugoslavije, objavljena je u Karđorđevu. Ostavke.

„Na četvorodnevnom razgovoru Tita sa vodećim ljudima države i Partije u Srbiji oktobra '72. izvršena je kritika liberala u Srbiji za oportunizam, napuštanje revolucionarnog kursa, popustljivost prema profesorima i intelektualcima, liberalizaciju…“ (Latinka Perović). Ostavke. To je bilo u Beogradu.

Na terasi „Ulysses teatra“ je aktivan i Ivo Štivičić, autor i drame „Šekspir u Kremlju“, u režiji Lenke Udovički, i ove godine na repertoaru. Teme su, dakako, iz stvarnosti. Zakon o radu u Hrvatskoj i u Srbiji.

Na noć -„Kralj Lir“ Šekspira u režiji Lenke Udovički. U Fažanu, iz Fažane trajektom na kome već počinje predstava, na Male Brijune, u tvrđavu „Minor“. Dok gledam Šerbedžiju kao Lira prosto mi naviru prizori, sve od onih stepenica na Lovrijencu, Hamlet, do dana današnjeg. Šta taj čovek radi, ispunjava, diže, nije lako to krstiti, imenovati, u „Minoru“. Nije to „ambijentalna predstava“, već evokacija i prozivanje jedne civilizacije, čiji smo mi deo, kojoj je krajnje vreme da se upita o svom stanju, i opstanku. Stariji čovek i dete, Lir, Šerbedžija savlađujući ispunjavanjem ovu tvrđavu, i podelu zemlje, bos se pita i nas pita. Možda je to Partenon, možda Rim, sve je danas, i Šekspir je danas.

Naše „političke elite“ su, u odsustvu od stvarnosti, svoje dnevno pozorište dovele do farse.

Odgovor je u tragediji, ko ume i sme, i u katarzi, a to je „Kralj Lir“.