Festival/vašar jeftinoće

Negde oko osamdesetih prošlog veka, približno u vreme „sreske“ komande onog i dalje vrhuškama još prominentnog „hažanina“ N. Šainovića, pojavio se u govor(kanj)u jedan lokalšovinistički pežorativ – „vlaška republika“ za veći deo onog, oko Bora, što se nejavno sada kaže „kineski kanton“, ili „republika“. To je bio „ljubomorni“ stav ostatka Krajine za brži i bolji razvoj njenih borsko-negotinsko-majdanpečkih delova, zahvaljujući višedecenijskoj rudarskoj ekonomiji koja je omogućavala bolji društveni standard stanovništva i infrastrukturni napredak.

I prokletih devdesetih, usled opšte ekonomske, sankcijske i hiperinflacijske krize, taj se disparitet zadržao, zaječarski delovi su se dezinstrujalizovali. (Kraj procesa je bio negde 2006. godine!)

I, umesto da se, kako sam mislio i javno tvrdio u retkim prilikama kada su me lokalni mediji pripuštali na strane i u emisije, i figurativno i stvarno – Zaječar postane „Trst istočne Srbije“ nadomak propadajuće Bugarske, i Rumunije, kraj je postao raj za buvljake sa baš robom, čak i lekovima i naočarima sa dioprtijom, iz Bugarske, Turske itd. (Dve decenije potom ova vlast takve đozluke deli pred izbore budućim glasačima!)

To su bile godine kad su deca mućkala sumnjive prahove za sokove, a kad bi im majke govorile da nemaju para za nešto, zakerala, „pa imate čekove“ . Kad su kvalifikovani radnici i radnice radili po tim buvljacima za mizerne sume, a kao pristojnu platu pominjale takođe mizernu brojku i kad se aparat za fiksni telefon kupovano na višemesečni kredit!

Sad kad se u „ekonomskom tigru“ godine sve više broje i proslavljaju kao TUĐE godine lavova, majmuna, pacova… stvar je u mnogo čemu slična, samo su merila standarda na nominalnom nivou viša, na realnom su slična onima.

Sad su godine koje vlasti propagiraju kao hiperprosperitetne, nejavna govorkanja kraj ocenjuju kao PRODAT, u tajnim ugovorima možda to i piše, a retki trezveni analitičari s pravom govore da je zavladao neokolonijalizam u kome otuđena i korumpirana vlast deli profite sa novokolonizatorima.

A oni, uzgred, korumpiraju radnike zaista većim platama, a svi drugi tonu ka siromaštvu. A oni prvi ešaloni koje iseljavaju iz sela visokim cenama za pradedovska imanja samo su mamac, električni zec za sve druge kojima će se plaćati crkavica kad zamoraju da se sele pred neumitnim bagerima.

Uf, ponestaće mi redova da objasnim naslov: koliko je sve prešlo u navike i ponašanje najbolje govore slike na kasama prodavnica. Kasiri se iščuđavaju onima koji kupuju nešto skuplje, apotekari (posebno starijima) uvek nude neki jeftiniji od traženog leka.

Ovde se skupom proglašava i sasvim jeftina roba. U grad se ide pešice i biciklom da se plati voda, jer u pošti ima i taksa… Duboko ukorenjeni osećaj siromašenja reklamira – jeftinoću, a oni što ne mare za „akcijske popuste“ su – čudaci.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.