U terazijskim prolazima godinama rđaju, oštećuju se i raspadaju platforme-liftovi za olakšano penjanje „osoba sa hendikepom“, odnosno korisnike invalidskih kolica. (Vidi taj uljudni EU-novogovor što se mršti na reč invalid, ali kolica još imaju taj pridev – invalidska!)

Turista smo se setili upravo zbog izgleda tih platformi – njihovo stanje (i ispravnost) je takvo da nekog neobaveštenog stranca njihov spoljni izgled može da „vuče“ na devetnaestovekovni datum proizvodnje. A ovi iz naprečac pozapadnele Bugarske mogu da pomisle kako su ih Srbi imali bar pre nego što su oni ušli u EU.

Na ovaj i još mnogo kompleksnijih problema kretanja ljudi u kolicima po gradu ukazuje ovih dana i jedan promo-kampanjski, a do zabrinutosti dobar film. Njegovi inicijatori podsećaju i na ponos GSP – „niskopodne“ autobuse opremljene prihvatnim platformama za kolica. Ali se one retko spuštaju, pošto vozači ne „duže“ ključeve i alat za to. Kao što ni one terazijske nikad nisu ni pokrenute, osim prilikom otvaranja.

Nije ovde glavni akcenat na kretanju invalida po gradu – mada je to odviše važan društveni problem. Pogubniji su manir i metodologija iz kojih sve to proističe. Mnogo se toga naprednog, naime, „pušta u pogon“ i otvara presecanjem vrpci samo da bi se slikalo zajedno sa „otvaraocima“. A da nikad ne proradi i ne privede se svrsi. Projekat za slikanje!

Takav je i odnos prema problemu koji traži rešavanje. Odnos prema osobama sa invaliditetom kao važan segment civilizacije i debalkanizacije isti je kao i odnos prema platformama. Mnogo lepih i figurativnih reči za izveštaje i mikrofone, a nigde dela.

Prebrojava li iko ovde šta je sve pušteno i otvoreno, a da nikad nije proradilo. Čini se da je i čitav politički sistem i modernizacijsko zakonodavstvo takvo – pušteno da ne radi. Sigurno su terazijski liftovi i poneke rampe pored stepenika u nekom „izveštaju o napretku“ zavedeni kao stavka u statistici koja nikad neće biti precrtana u nabrajanju uspeha zato što nikad nije proradila.

Pa, eto takav je i onaj čuveni brzi, laki, „Zoranin zakon“ o legalizaciji odnosno o ozakonjenju objekata. Najavljen je kao legislativna olakšica kojom se oni objekti koji mogu legalizuju –  dok dlanom o dlan. Đavola! Množina izuzetaka pogazila je pravilo. Ne samo zato što je administracija spora.

Za slučajeve koji su sigurno brojni, na primer, ako je dogradnja rađena makar na stogodišnjem, legalnom objektu, ali izlazi makar nekoliko santimetara na nekad društvena, a sada možda i privatno zemljište – još nema podzakonskih akata. A kad ih bude, ako bude, možda – neće moći.

Pa i ako su svi „zakoni“ od Čovićevog, preko Veljinog do današnjeg akta potvrđivali da je ozakonjenje moguće. Zakon za – slikanje! I šminkanje!

PS. Procenjujem da nije HITNO, ali je VAŽNO – odgovor na prozivku iz Pinka, sledeće subote!