Foto: Radenko Topalović Evo nas „KUD štacije“. Stari Vražogrnčani, su tu negdašnju železničku stanicu zvali iz inostranstva pozajmljenim imenom. A prilog nije glasio KOD. I danas se ponekad može čuti i od mlađih, (i) mojih vršnjaka. Bila je to postaja na uskotračnoj Belgijskoj pruzi / od rudnika kvalitetnog uglja na Vrškoj čuki do Prahova.
Prvih decenija 20. veka, dok nije razmontirana, na nju je dovožen i materijal za otmenu stanicu u selu, a i za samu novu, prugu normalnog koloseka od Niša do istog mesta na Dunavu. Dugo posle njihovog skidanja, do 1970-ih, pruga bez šina bila je uzani, dobro utabani put do polja, desno od nje već dobrano načetih otrovnim, kako smo ga zvali piritom. Iako u njemu, naročito sada, ima još više otrovnog što Borska reka sve izdašnije donosi, tako da sada na toj strani nema skoro ničeg plodnog.
Taj put/pruga bio je kilometrima prav, a tvrđi od današnjih asvalta, zaprežna kola i traktori nisu mu pravila kolotrage kakve vidimo na (Mrkinom i Zoraninom itd) autoputu. Ostao je takav i ranih s1970-ih kad je neka (para)državna firma (nimalo poput Radoičićevih i Veselinovićevih danas) vadila građevinski šljunak kraj ne kao sada otrovanog Timoka i bagerom raširila prugu da njome prolaze i kamioni. I danas podloga od sitnog kamena ne prihvata kolotrage, mada saobraćaj gotovo ne postoji, na poljima desno nema ni šta, ni ko da radi. Mada i polja levo, još neotrovana, zarastaju.
Štacija je bila na oko dva kilometra od kraja sela, na jednoj poljani, bolje reći travnatom proplanku sa, gle, još očuvanim bunarom sa đermom kraj poveće rupe zarasle u već tada podivljalu, a sada prašumastu lozu. Jer u rupi je bila zgrada kraj koje je loza rasla.
Kod štacije, kod belgijskog bunara, bilo je idealno mesto da se zastane, kad se prugom vozi bicikl (ili motor do 90km/h), da se napoji stoka na drvenom valovu što se punio najpre drvenom, potom limenom kofom, kojom smo se mi mladi žeteoci kadgod hladili prosipajući je punu na glavu. (Moj deda je u saradnji sa još nekim domaćinima umesto drvenog, napravio betonski valov, a ja upisao njegove inicijale.)
Ali, ovde je na kraju, glavna tema – voda. Nje je nekad bilo u obilju u sada suvoj jaruzi s leve strane pruge, do štacije. Služila za bašte i topiljenje konoplje. Neko je nedavno malo raščistio žbunje, u bunaru ima i vode, sa otpadom na površini, kao uostalom, i na velikoj divljoj deponiji na otrovnoj pustinji naspram njega. Ima vode, ali nema ko da je pije, ali i da ima, ne bi smeo. Ako nije suicidalan kao naša domovina!
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
