Foto: Predrag Mitić

Dolazio je na sastanke i jedan nadobudni i čudni mladić koji je tokom razgovora o radu članova rekao da „ovog meseca planira da napiše 28 pesama“.

Nismo ga tada doživeli kao skribomana, već kao nekog ko se zaluđuje da mogu da se „planski“ rade stvari koje su u domenu neuhvatljivog duha, neke vrste spontanosti. Ali, ne nipošto u vezi s onim što se uprošćeno zove inspiracijom, jer i ako ona postoji, svakako je mnogo složenija od onog izlizanog pojma kakav svakodnevno čujemo. Jer, uključuje maštu, osećajnost, opažanje, promišljanje, iskustvo, vaganje, predosećaje…

Tog „pesnika-planera“ setim se uvek, a sve češće, kad se u medijima recimo pojave „ocene“ filmske produkcije u tuzemstvu i inozemstvu. Osnovni podatak uz naziv filma, ime reditelja, producenta te ponekog glumca jeste – iznos (dolarsko milionski najčešće) koji je „snimotina“ zaradila za samo toliko i toliko nedelja… Kakva umetnost, mašta, osećajnost… dolari i dinari to nadoknađuju.

Slično je i sa knjigama – prave se top-liste najprodavanijih, najčitanijih, što nipošto ne mora da se podudara, i retko se podudara, sa kvalitetom, umetničkim i književnim dostignućem. Da, da, znam da postoje i dobri filmovi i knjige – prava umetnička dela – ali ona su po strani. Nisu mejnstrim (matični tok). Lova je matični tok, ovo drugo su rukavci, rastoke, limani… kanali za izvrdavanje…

U predstavljanju tih „dela“ nikada neće biti ni reči o (umetničkom dometu) njihovom, već o svim drugim bizarijama koje su pratile njihovo sklepavanje. A na drugoj strani – sredine gotovo da nema, biće po specijalizovanim časopisima i tzv. umetničkih prikaza, ali pisanih zaumnom jezičkom aparaturom koju ni njihovi tvorci ne razumeju, osim što se trude da deluje – što „stručnije“. Ponekad izgleda da postoji i čitav fond reči i pojmova koji se nasumice seju po takvim tekstovima bez veze i smisla.

Rugali smo se ponekad skorojevićima što su kupovali knjige na metar, ili sa povezom u boji regala, sad se i ti regali prazne, ne znam gde se više drži štampana/štancana konfekcija što se meri javnom poznatošću autora (starleta, kursadžija, rijalitišouvaca, krimosa, ubica i ratnih zlikovaca) i brojem prodatih primeraka.

Ali, i sve više „konjukturnih“, pa među njima i dobrih pisaca ne piše po vokaciji, već po godišnjem planu, agendi, iz ugovora sa izdavačem. Knjiga, dve knjige, tri knjige godišnje već kako slovo ugovora kaže. Šta se tu razlikuje od onih 28 pesama mesečno?

To se danas stimuliše i forsira – cifre, sume, zbirovi. Kvantitet, broj jedinačnih primeraka robe…

Iz ekonomije je znano, mada se sad i to znanje izokreće, da što više (primeraka) robe, cena treba da joj pada.

U ovom slučaju uz cene „proizvoda“ pada i cena – svakog normalnog kriterijuma!