Moja epoha je tužna. Mnogi kažu, pa uvek je bilo ovako, ali i nikad nije bilo ovako, jer onda se čovek ne bi rađao i vreme ne bi bilo život. No, ono što je sigurno, ja živim u svom vremenu i moja epoha je moja odgovornost. Želim da je vidim i imam svoj stav. Sada je na sceni liberalni kapitalizam i svi ga se plaše. To se vidi po ukočenoj misli.
Bog nije sklepao čoveka da umesto njega misli, već da traži odgovore na pitanja i izazove. Jedini odgovor na slobodno tržište u ovom trenutku – uzgred, ono i nije slobodno, čak je nametnuto – jeste nametnuta kultura. Nametnuta kultura nije dete diktature, već slobode. Izboriti se za kulturu u svakoj epohi je zadatak slobodnih mislilaca. Intelektualci su stekli nove vokabulare, ali su zaboravili da pročitaju snažni znak manipulacije. Eufeminizmi su osnovno utočište svih vlasti. Jer, ako je uvek bilo ovako – sad se ja malo obračunavam sa tim pristalicama – onda je i sada na sceni ropstvo.
Slobodno tržište se plaši renesanse.
Svet može – a meni bi bilo drago da to i učini – da lagano završi misiju trke i borbe za uspehom. Sama reč us-peh, znači živeti sa nevoljama. Pohvala demokratiji završiće se onog trenutka kad oni koji politički dominiraju priznaju da je čitav sistem zasnovan na Prevari. Neko je preuzeo ulogu da varanjem održi svet. Realno je samo ono u šta je ugrađena čista ideja. Ovo nije svetska, već satanska zavera – govorio je moj prijatelj Enriko Josif. Potrebno nam je doba osvešćenja, a zatim i prosvećenja. Kad načiniš neki eksces u odnosu na „liberalku“, učinio si nešto za razvitak civilizacije.
No, u poslednje vreme primećujem, naročito u autostopu, da su ljudi sve bolji. Jedan mi je obećao da će mi pokloniti novi „smederevac“, drugi me je odbacio tridesetak kilometara više, treći vodio na ručak u kafanu… od dvadeset pet ljudi nijedan nije bio loš ili neljubazan. Kao da zlo ne može više da izdrži. Probija humanum. Ni sam se više ne borim protiv zla, koliko protiv onih koji zlo brane. Zlo će nestati onog dana kad ga bude premnogo.
Radujem se svakom dobrom čoveku, svakom prisnom činu pomoći, uočavanju bližnjeg… čak plačem… kao T. Kampanela. Zato moja epoha može biti i šesti vek kad je živeo Plotin ili Heraklitova epoha, Mikelanđelova, Sartrova, Beketova… Važno je da ne živimo „bespomoćnost“ i ne aplaudiramo velikim stradanjima. Katastrofama.
Zašto sam toliko protiv tehnologije? Zato jer ona pomaže da se ono što je uvek bilo (razarajuće čulo čoveka) sada izrazi u velikim dimenzijama. Zato što je ta vrhunska veština prešla samo u lukrativni domen i što je model počeo da ubija model – i time naznačio Veliku Smrt. Ljudi više i ne ratuju, nego samo ubijaju. A i zato, jer u tehnologiji nema emocija, a u jednostavnom životu ima. Što više plačem, sve sam sretniji, dragi moji industrijski psihoterapeuti. Postoje loši umetnici koji se dobro snalaze na slobodnoj pijaci, ali postoje i dobri umetnici koji se ne snalaze na njoj, kaže Lazar Stojanović. No, sve što ne znam u ovom konfuznom društvu i vremenu, ja pitam biljke.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
