Ništa čudno, prisetih se ja jednog Amerikanaca, i to studenta arhitekture, koji me je u Vićenci pitao koja je razlika između balustrada i kolonada, verujući da sam ja mnogo bolji stručnjak, koji šetka po Italiji u potrazi za korenima svog obrazovanja. A gimnazijsko, i na istoriji umetnosti prilično neobavezno dvogodišnje saznavanje, upravo me je zaustavilo u Vićenci, na jednom od putovanja ka Milanu da vidim Paladijeva remek-dela. U jednom od njih, Teatru Olimpiko sretoh i veselog Jenkija, koji je nošen instant informacijama Mišlenovog vodiča gledao pozornicu sa dubokom perspektivom i gledalište koje je građeno prvi put namenski, još od antičkih vremena, isključivo za pozorište. Ipak, njegove slip-čip brošure pomogle su mi da pronađem jeftin smeštaj i da provedem tri dana u gradu koji je graditeljski sušta suprotnost obližnjoj nakićenoj i „dolče“ Veneciji i nova stilska stepenica pažljivo planirane komšijske Padove.

Gradovi srednje veličine na severu Italije inače imaju nešto što ih čini specifičnim, a ono što je slično gotovo je uvek u renesansnom korenu. Pa ipak, to nasleđe iz vremena srednjovekovnih gradova – republika ima u svakom od tih mesta poseban arhitektonski i urbanistički stil, zahvaljujući pre svega zahtevima i ukusima porodica vladara i mecena iz tih vremena i „njihovim“ arhitektima, vajarima i slikarima.

Neki od njih bili su toliko značajni da su prevazišli značaj mesta rođenja ili rada, a Andrea Paladio, čiji je domicilni teren bila Vićenca, ostavio je toliko toga u praksi i teoriji da se slobodno može reći da je jedan od najznačajnijih arhitekata-urbanista u svetu. Iako je stvarao sredinom 16. veka, njegovi uticaji i čitav pokret – paladijanizam – protegli su se čak i posle dva-tri veka širom zemljine kugle, od Engleske i Škotske, preko skandinavskih zemalja i Rusije, sve do Sjedinjenih Država.

Oni koji su videli njegova dela u Vićenci, formirana prema dotad zanemarenom rimskom antičkom uzoru, i njegovom „duhovnom pretku“ Vitruviju, videće sličnu matricu u Londonu, Dablinu, Sankt Peterburgu, Helsinkiju, Vašingtonu i brojnim južnjačkim predelima SAD. Uspešne izvedbe, ali i kičerske replike na osnovu njegove Vile Rotonde, posejane po celom svetu ostaće još dugo najumnoženiji „spomenik“ jednom arhitekti u svetu, ali i veza s gradom u kojem je ovaj kamenorezac prvo dobio obrazovanje i umetničku slobodu, a kasnije novac i podršku za ostvarenje svojih graditeljskih snova. Zbog toga je Vićenca, iako turistički u senci čak i obližnje Padove i Verone, neizostavna i dobro očuvana karika u istoriji svetske arhitekture.