foto Safeta Biševac Danas„Knez Lazar. Miloš Obilić. Mihajlo Obrenović. Ovoj listi srpskih narodnih heroja moglo bi se dodati još jedno, neočekivano ime – Derek Troter“. Tim rečima je Nil Klark, novinar Gardijana, počeo tekst o popularnosti serije „Mućke“ u Srbiji objavljen pre 16 godina. Pekam, londonsko naselje u kome su živela braća Derek i Rodni Troter iz ove širom sveta popularne serije, postao je mesto koje posetioci iz Srbije žele da vide ako imaju tu sreću da dođu u London.
Klarku je tako Beograđanka, sagovornica za tekst, rekla da, kada su je domaćini u Londonu pitali šta prvo želi da vidi: Bakingemsku palatu, Big Ben, Britanski muzej, odgovorila: „Pekam. Prvo želim da vidim Pekam“.
U Londonu sam bila više puta, Pekam obišla nisam, mada, očekivano, obožavam seriju. Išla sam putem kojim se ređe ide i obišla mesto u kome danas živi Del Boj, glumac Dejvid Džejson koji ga glumi u seriji.
Poznat i kao „Inspektor Frost“, Džejson živi u grofoviji Bakingamšir, jugoistočnom delu Engleske, koja se graniči i sa glavnim gradom Velike Britanije i spada u prestižni i istorijski značajan deo ove države. Znao je Del Boj gde da se preseli čim je konačno i odistinski postao milioner. Uz to osvojio četiri nagrade Britanske akademije za filmsku umetnost (BAFTA) i dobio titulu „ser“ za doprinos britanskoj umetnosti. Del Boj, tačnije „ser Dejvid“ živi u selu Elsbour, blizu grada Ejlsberi, koji je centar grofovije. Prosečna kuća u tom selu košta više od 600 hiljada funti, značajno skuplje od britanskog proseka. A nekada je živeo u opštinskom stanu, zgradi „Nelson Mendela“ u Pekamu.
Blizu njega, takoreći u komšiluku živi još jedan ser – Kir Starmer, britanski premijer. U Dauning stritu 10 u Londonu nalazi se najpoznatija rezidencija britanskih premijera, ali raskošna rezidencija Čekerz je u Bakingamširu. Reč je o palati iz 16. veka, koju britanski premijeri koriste od dvadesetih godina prošlog. Del Boj u Bakingemširu živi duže od 20 godina, ali komšija Kir Stamer teško da će sastaviti još jednu u njegovom komšiluku. Fotelja mu se ozbiljno drma i lako može da izgubi poziciju lidera laburističke stranke, time i premijera.
Domaćini su mi iz automobila pokazali rezidenciju Čekerz, kao i selo u kome živi Del Boj. „Selo“ kako to pogrešno zvuči. Zelenilo, cveće, drveće, potok, jezerce, dvorci, crkve, građevine iz 16, 17, 18 veka… To su sela i gradovi Bakingamšira. Tipična idilična Engleska, „green and pleasant land“. Kao „Ubistva u Midsameru“, poznata britanska kriminalistička serija, samo bez ubistava i kriminala.
Ejlsberi (Aylesbury), centar grofovije Bakingamšir idealno je smešten, 60-ak kilometara do Londona, do koga se vozom stiže za oko sat vremena. Često toliko putujem od Slavije do bloka 70, iako nas deli osam-devet kilometara. Ima oko 80 hiljada stanovnika, neobično je čisto i mirno mesto. Sve ima, obdaništa, škole, tržne centre, dom za stare, bolnicu, bioskop, pozorište, sud…
Opisuju ga kao „živahan trgovački grad koji samouvereno korača napred „, iako su arheološka iskopavanja pokazala da prvo naselje na tom prostoru potiče iz gvozdenog doba, 650. godine pre nove ere. Povelju i status opštine dobija od kraljice Meri Tjudor 1554. godine, nakon što su je podržali u borbi za kraljevsku titulu protiv rođake lejdi Džejn Grej.
Tokom engleskog građanskog rata, sredinom 17.veka između apsolutističkog kralja Čarlsa Prvog i parlamenta koji su činili plemići koji su se protivili svevlašću monarha, završenim porazom apsolutizma, pogubljenjem kralja, te kratkotrajnim postojanjem Engleske Republike (1653-1660), Ejlsberi je imao značajnu ulogu. Naginjao je parlamentarcima, a lider pokreta Oliver Kromvel navodno je noćio u lokalnoj krčmi „Kings head“, koja se i danas nalazi u centru grada.
Početkom 18. veka, Ejlsberi preuzima ulogu centra grofovije od Bakingema. Tokom 19. veka, grad je razvio železnički saobraćaj, a 1839. postaje prvo mesto na svetu koje je imalo sopstvenu železničku liniju. Širi se ka Londonu, niču nova naselja, ali nema zgrada, solitera, kula, stambeno-poslovnih objekata. Moderne višespratnice i čuda savremene arhitekture u mermeru i staklu, rezervisana su za London, Birmingem, Mančester i ostale velike gradove Ujedinjenog Kraljevstva.
Ostali deo zemlje, nazovimo ga ruralni, ali u britanskom smislu reči, što znači uz pogodnosti modernog života, drži se tradicije. U Ejlsberiju grade tipski, uglavnom jednospratne kuće, u nizu ili samostojeće, od crvene cigle i obaveznom baštom. I naravno parkovima, stazama za šetnju. Da li treba pomenuti da ne možete da vidite smeće, prepune kontejnere, deponije?
Londonci se ovde sele zbog mira i zelenila, a nastavljaju da rade u glavnom gradu. Ejlsberi i obližnje selo Stouk Mandevil se smatraju rodnim mestom Paraolimpijskih igara. Poznat je i po rasi domaće „ejlsberijske“ patke. U svetu pop kulture i po to tome što se Dejvid Bouvi u lokalnom muzičkom klubu prvi put predstavio kao „Zigi Stardas“ 1971. godine. Zato je na glavnom Market trgu 2018. podignuta spomen-ploča ovom velikom muzičaru.
Bakingamšir je pun istorijskih građevina, a u okolini Ejlsberija najpoznatiji su Stou Haus sa beskrajno velikom baštom i Vadesdon, dvorac porodice Rotšild. Od 1330. godine, opatija Osni je održavala vlastelinsko imanje Stouu u istoimenom selu. Posle raspuštanja manastira i predavanja imanja Kruni 1539. plemićka porodica Giford postaje vlasnik. Vlasništvo se menjalo, imanje raslo i danas glavna zgrada ima oko 400 soba. Stou haus je postao privatna škola, imanjem koje je otvoreno za posete, upravlja Nacionalni fond za zaštitu istorijskog nasleđa. Zbog vanredne lepote građevine i prirode, ovde je snimano više serija i filmova, među kojima „Indijana Džouns“ i „Džejms Bond“.
Dvorac Vadesdon je takođe pod patronatom Nacionalnog fonda i njime upravlja Fondacija Rotšild. Izgrađen je između 1874. i 1889. godine za barona Ferdinanda de Rotšilda kao vikend rezidencija za zabavu i smeštaj njegove ogromne kolekcije vrednih umetnina i antikviteta. Na listi je zaštićenih spomenika prve kategorije i jedno od najposećenijih imanja Nacionalnog fonda, sa po više od pola miliona posetilaca godišnje.
Impresionira sa koliko pažnje Britanci vode računa o svojoj okolini i kulturnom nasleđu. U tome se potpuno razlikuju od nas Balkanaca, koji bi, bez obzira na onu Pašićevu izreku „koliko ste vi Englezi toliko sam ja Gledston“, sigurno od Engleza i ostalih Britanaca bar to mogli da nauče. Da vode računa o svojoj okolini, čistoći, kulturnom nasleđu. Teško nije, korisno svakako jeste.
Možda je nama Balkancima teško da prihvatimo te običaje Britanaca, ali oni, nažalost, počinju da poprimaju neke naše. Čak su i toplotni udari u Velikoj Britaniji postali češći. Temperature ovog meseca prelaze 30 stepeni. Šta reći sem da mnogi Britanci „kukaju kukavički“. Dosta im politike i političara, cene samo skaču, život sve teži, zdravstvo i školstvo propadaju… Kao da su, daleko bilo, Balkanci. E, ne znaju oni šta je prava kriza…
Ujedinjeno Kraljevstvo se zaista nalazi u politički turbulentnoj situaciji. Tako je i ostatku planete, ali Britanci na to nisu navikli. Uređena država koja je tokom 20. veka svojim građanima obezbedila besplatno zdravstvo, školstvo, naravno uz mogućnost da se dobrostojeći odluče za privatnu varijantu, socijalnu zaštitu za siromašne, Velika Britanija bila je poznata i po političkoj stabilnosti.
Decenijama se na vlasti smenjuju konzervativci i laburisti, a iako kao i u svakoj državi, u Velikoj Britaniji ima ekstremista raznih boja, oni nisu uspevali da dobiju značajnu podršku. Što zbog nesklonosti ka ekstremizmu, što zbog izbornog sistema, tek u Britanskom parlamentu poslanici takvih političkih stavova nisu uspevali da se probiju. To ne znači da je Britanski parlament miran kao koncert kamerne muzike. Sasvim suprotno. Svađaju se žestoko, urlaju, smeju, ali sve „u rukavicama“, uz neizbežno „moj uvaženi kolega/ca“.
Političkoj stabilnosti, čini se, dolazi kraj. Početkom maja održani lokalni izbori u brojim mestima u Engleskoj, ali ne Ejlsberiju, kao i za parlamente Velsa i Škotske, pokazali su očekivani, ali ipak neviđeni rast stranke Reform UK Najdžela Faranža. Rasturili. Osvojili najviše glasova u Engleskoj, drugi su po snazi u parlamentima Velsa i Škotske. Na prvom su velška i škotska nacionalna stranka, što je opet podgrejalo i pitanje budućnosti i funkcionisanja Ujedinjenog Kraljevstva. Ali ne brinite, nažalost mnogih, a zadovoljstvo nas kojima je UK draga zemlja, neće se oni raspasti. Bar ne u skorijoj budućnosti.
Vladajući Laburisti su doživeli debakl, što je otvorilo put mogućoj smeni Kira Starmera sa mesta lidera stranke. Nekadašnji premijer i bivši lider laburista Toni Bler kritikuje politiku stranke, ali s obzirom na njegovu nepopularnost u većem delu javnosti, teško da će njegov stav zabrinuti laburiste. Starmera više brinu za sada dva čoveka zainteresovana za mesto novog lidera laburista, gradonačelnik Velikog Mančestera Endi Bernam i Ves Striting, bivši ministar zdravlja. Starmer se za sada ipak ne da i o ostavci ne razmišlja.
Britancima je očigledno dosta Konzervativne i Laburističke stranke koje Ujedinjenim Kraljevstvom Velike Britanije i Severne Irske vladaju ceo vek. Optužuju ih da su se otuđili, da su elitisti koji ne razumeju građane. Pristalice Najdžela Faranža, koji je bio jedan od glavnih zastupnika Bregzita i izlaska UK iz EU, veruju da će on biti sledeći premijer, ali to mnoge brine. To je osnov podele, koja neodoljivo podseća na naše balkanske. Faraž nudi populizam, mržnju prema muslimanima i imigrantima, „brani“ Britaniju, koju niko ne napada…
Izbori i ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da su „reformisti“ stranka sa najvećom podrškom i da mnogi Britanci prihvataju Faranžove ideje, ali mnogi su i protiv. Podrška stranci Reform UK iznosi oko 25 odsto, dok ostali laburisti, konzervativci, zeleni, liberalne demokrate imaju podršku 15-17 odsto. Parlamentarni izbori se u ovoj zemlji održavaju svake pete godine, te se sledeći očekuju tek 2029, a do tada ko zna šta može još da se desi. Britansko društvo, koje se bezbroj puta suočavalo sa problemima raznih vrsta, čini se nikada nije bilo ovoliko podeljeno, ali istorija nas uči, Britanci se uvek snađu.
„Reke krvi“
Nije prvi put da se Britanija nalazi pred ovakvom političkom dilemom. Još 1968. konzervativni političar Enoh Pauel održao je govor kolokvijalno nazvan „Reke krvi“, u kome je kritikovao masovnu imigraciju iz zemalja Komonvelta, upozoravajući na potencijalne društvene sukobe. Pauelu, koji je tada naišao na oštre osude, naziv „Reke krvi“ nije se dopao. Krv nije pominjao, niti prizivao sukobe, ali je ostao upamćen u britanskoj političkoj istoriji kao sinonim za debatu o imigraciji i multikulturalizmu, neizbežnim u zemlji koja je stotinama godina bila vodeća kolonijalna sila.
Faraž i Tramp
Godinama je Najdžel Faraž bio blizak Donaldu Trampu. Bezbroj puta su se sretali, viđani u prijateljskim zagrljajima. Politička bliskost je primetna, ali od nedavno Faraž se distancira od američkog predsednika. Nedavno je izjavio da nisu razgovarali „više meseci“, nije podržao rat protiv Irana. Pragmatično. Većini Britanaca se Tramp, blago rečeno, ne dopada, a Faraž zna da mu je potrebno još glasača ukoliko želi da se useli u Dauning strit 10 i rezidenciju Čekerz u Bakingamširu. Faraž je inače u našoj javnosti dosta popularan, najpre verovatno zbog populističkog stila i stavova, zatim zbog kritike priznanja nezavisnog Kosova i podrške Novaku Đokoviću u sporu sa australijskim vlastima u „kovid-vakcina“ sporu. Bio je gost porodice Đoković u Beogradu pre nekoliko godina.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
