Odnos prema Srebrenici je sistemski problem

U proteklih nekoliko dana u Beogradu je obeležena 31. godišnjica genocida u Srebrenici. Najpre su 10. jula, na Trgu republike, Žene u crnom održale sat vremena ćutanja u znak empatije i solidarnosti sa žrtvama i preživelima. Dan kasnije, 11. jula, na istom mestu i u isto vreme, Inicijativa mladih za ljudska prava obeležila je godišnjicu paljenjem sveća za ubijene.

U senci tih događaja, pisca Vladimira Arsenijevića pretukla je grupa bitnagi koja je došla da ispisuje grafite i spreči komemoraciju, ispod Brankovog mosta, koju je želeo da održi povodom godišnjice zločina. Istovremeno su u Novom Sadu osvanuli plakati Srpske radikalne stranke kojima se slavi osuđeni ratni zločinac i krvnik Ratko Mladić. Posle napada na Arsenijevića usledile su brojne reakcije iz regiona i sveta, uz izraze podrške i solidarnosti.

Ništa od toga nije naročito iznenađujuće niti predstavlja presedan, jer već godinama, a zapravo decenijama, u Srbiji postoji sistemska negacija i relativizacija zločina počinjenih tokom ratova devedesetih, stoga ovakvi činovi su samo kontinuitet toga.

Ipak, ne mogu da se otmem utisku da se u manjim delovima antivučićevske javnosti, još pre ove pobune nakon pada nadstrešnice, već godinama stvara jedna vrsta pomodarske kritike njegove vlasti koja se sve vreme posmatra isključivo kroz prizmu devedesetih, odnosno kroz, maltene, njegovu ultrašovnističku ulogu tada i izjavu 1995. nakon srebreničkog inferna u kojem poziva „sto muslimana za jednog Srbina“. Gledanje Vučića i njegove vlasti kroz samo te naočare je vulgarna redukcija, budući da je taj element samo jedan delić ove naprednjačke mašinerije.

Iz te pokondirenosti se sada traži i očitavanje Studenata u blokadi da nešto povodom tog pitanja kažu. Ruku na srce, ni takva očekivanja ne dolaze potpuno ni iz čega. Studenti koji su u poslednje vreme zagazili duboko u reakcionarni kič memorandumsko-kosovarske fantazme, misleći da će bolje to od Vučića samog da rade, nakon čitave one progresivne borbe koja je ostvarila važne rezultate i već uveliko politizovala čitavo društvo, time su otvorili prostor za traženje odgovora i na ta druga, takoreći škakljiva pitanja, koja su ranije vrlo vešto izbegavali.

No, nekako zaboravljamo da je Srebrenica već godinama, mnogo pre svih ovih dešavanja, bila obavijena omertom. Ne pričam sada samo o vlasti, nego o različitim opozicionim, akademskim, umetničkim, medijskim i drugim ešalonima koji su vrlo glasno ćutali o tom pitanju. A tamo gde omerte nije bilo, bilo je propagandnog ludila u kojem su raznorazne mutivode dovođene da objasne kako se tamo to, za šta se tvrdi da jeste, nije u stvari dogodilo.

Da ne pričamo da je domaće pravosuđe i tužilaštvo u potpunosti blokirano ili do krajnjih granica usporeno kada su u pitanju ratni zločini iz devedesetih godina, a obrazovanje i pogledi na taj period su takođe u zagrljaju državne magle – jednostavno, ne postoji nikakav institucionalni okvir u kojem bilo šta o tom mračnom periodu može da se čuje osim onog zvaničnog narativa – da Srbija nije ratovala. Između svega toga, postoje svakako jeretici koji su na marginama društva i pričaju i pišu o tome kada god mogu, te ne dozvoljavaju da se tako nešto u potpunosti zaboravi.

Naravno, ovo nije apologija bilo čega, nego je više reč o tome da se razume da odnos prema Srebrenici, kao vrhu ledenog brega velezločinaštva počinjenog tokom poslednje decenije XX veka kada je velikosrpski monstrum harao ovim prostorom, predstavlja pre svega strukturalni i sistemski problem, koji ne može da bude rešen moralnim očitavanjem pojedinaca ili jednim saopštenjem.

Naša zemlja koja je više od četiri decenije oblikovana reakcionarnim revizionizmom, četničko-ljotićevskom mitologijom, sistematskim sluđivanjem i pljačkom stanovništva i osiromašivanjem najširih slojeva društva ne može baš preko noći da procesuira takvu temu samo zato što joj je neka nova društvena snaga izgovorila ono što je decenijama pričano suprotno, pa makar to bio i najmasovniji Studentski pokret.

Zbog toga je pogrešno očekivati da će se višedecenijski odnos Srbije prema ratovima devedesetih promeniti jednim studentskim saopštenjem ili javnim gestom, iako bi to nekima prijalo da čuju i pročitaju.

To ne znači da o Srebrenici ne treba govoriti, ali znači da rešavanje problema počinje mnogo dublje, u samim državnim strukturama, u obrazovanju, medijima i uopšte institucionalnoj promeni tih narativa, koji su decenijama oblikovali način na koji društvo razume sopstvenu prošlost, sadašnjost, ali i budućnost. Ako uopšte i stiže o tome da razmišlja u ovom kazamatu u kojem živi.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.