Oguglali smo i na crvene alarme

Pre svega, kolika je manjina koja nije u gvozdenom kavezu vlasti, koja se obaveštava iz nezavisnih medija? To je oko petine žitelja Srbije. Sme li petina smatrati sebe zanemarljivim i bespomoćnim delićem društva?! U današnje vreme, kada postoje društvene mreže i mali nezavisni mediji, a pogotovu što smo u okruženi zemljama Evrposke unije ili NATO-a, a Srbija je, bar na papiru, kandidat za EU, glas desetine, čak dvadesetine, a kamoli petine građana, može i te kako biti čujan, čak i uticajan, uz animaciju svetske javnosti.

Otkud onda odsustvo glasnog, masovnog i kontinuiranog protesta čak i kad su pitanju crveni alarmi, odnosno društveni gubici katastrofalnih razmera?

Prvo mesto u tom jezivom nizu zauzima istorijska pljačka kakve verovatno nikad i nigde na svetu nije bilo, pogotovu u kontinuitetu. To je da su naše pruge i putevi duplo (neki i više!) skuplji nego u Švajcarskoj i Skandinaviji, umesto da je obratno, jer na planinskom kamenitom prostoru mnogo je više tunela i mostova nego na našem mahom ravnom i mekom zemljanom tlu. Zašto ova nepojamna pljačka sopstvenih građana prolazi tiho umesto da zavapimo da neba?!

Jer to, praktično, znači da smo od istog novca mogli dobiti još toliko (i više) puteva i pruga, a te naše (narodne) pare su se slile delom u džepove političko-poslovne vrhuške, delom u partijsku kasu vladajuće stranke. Ekonomisti i drugi savesni stručnjaci su dužni da alarmiraju i našu i svetsku javnost za pljačku enormnih razmera.

Naša vlast zaslužuje da se nađe na stubu srama i da uđe u Ginisovu knjigu rekorda. Nekad smo po razvijenosti bili slični Poljskoj i Češkoj, a danas smo na dnu Evrope.

Ako je ovo primer beslovesne pljačke svog naroda, Bor, Majdanpek i Smederevo su primeri nehaja spram njegova zdravlja. Retke su zdrave porodice u ovim gradovima i njihovoj okolini, a u mnogim porodicama su bolesni i odrasli i deca. Odrasli su bolesni od astme ili raka, a stotine dece boluju od astme od malih nogu. Ima ne malo porodica u kojima niko nije zdrav! Lokalno stanovništvo to mirno podnosi jer mu je predočena pseudoalternativa: ili zagađen vazduh ili nema posla i plate! Lokalno stanovništvo ne zna da međunarodni standardi o zagađivanju sredine obavezuju sve privrednike – Kinezi bi ugradili zaštitne filtere i sa nešto smanjenom zaradom nastavili eksploataciju naših rudnika (Bor, Majdanpek) i Željezare (Smederevo). No ove lokacije su samo vrhovi ledenih bregova.

Beograd je često na top listi najzagađenijih prestonica sveta, a na listi najzagađenijih gradova često je čitav niz naših varoši. Naše najveće trovačnice vazduha su termoelektrane. Zaštitni filteri se ne ugrađuju, jer to košta, a i gde postoje se ne koriste, jer i to košta. Samo zdravlje naroda ništa ne košta! Što je svake godine manje pedeset hiljada stanovnika Srbije i što nas, ako se trend ne zaustavi, u dogledno vreme neće biti, to aktuelnu vlast ne brine, to je za nju futuristika.

Treći skandal koji prolazi ćutke je „Konjuh afera“. Pet tona droge propraćeno je kao da je reč o pet kilograma, a ne o količini koja može da ugrozi stotine hiljada mladih! Uz to, afera je vezana za političku vrhušku, što znači da ima trasiran i osiguran promet.

Pomenuli smo ovde tri afere, a svaka od njih ugrožava čitavo društvo Srbije – materijalno i zdravstveno. Da li smo i moralno i psihološki toliko pali da je prirodno da se osećamo bespomoćno. Nije prirodno, jer imamo potporu kao nikad u istoriji – potporu mladih, studenata i đaka širom zemlje. A to je ohrabrenje snova, ohrabrenje koje daje krila i smisao životu!

Autor je književnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.