"Nema veze, majko, opustite se, biće drugo dete" 1Foto: Goran Srdanov

„Nas tri iz sobe zanemele. Kažem ja njima da idem u wc, da ne gledaju, da je to to i da nemam šta da čekam više. Odem u wc, jer nisam imala izbora.

I za pola minuta, sama stojeći završim posao doktora. Izlazim u hodnik, sa sve bebom u ruci, vičem sestru, koja naravno ne čuje. Poizlazile žene sa odeljenja na hodnik, zovu je, ona izlazi i dolazi do mene sa rečenicom – Au, ti si bila ozbiljna!?!?!?“

Ovo iznad je deo teksta koji je Milica Filipović, dvadesetrogodišnjakinja iz Šapca, pre nekoliko dana podelila na svom Facebook profilu opisujući svoje prošlogodišnje iskustvo u GAK Narodni front.

Da, Milica se sama porodila u toaletu bolnice. Milica je rodila mrtvu bebu. Milica je sa mrtvom bebom u rukama šetala bolničkim hodnicima dozivajuću sestru koja ju je prethodno ubeđivala da to što oseća nisu kontrakcije.

I Milica nije bila jedina koja je ovo doživela u bolnici koju je opisala kao „leglo neljudi“, a koja bi trebalo da bude najsigurnije mesto za svaku trudnicu, a posebno one sa rizičnim trudnoćama.

Miličin tekst neću detaljno prepričavati, jer smatram da je mnogo važnije da ga pročitate u originalu. Istaći ću samo da je Milica danima ležala u Frontu nadajući se da će neko uspeti da reši problem nestale plodove vode i da će uspeti da spasi njenu zdravu bebu.

Imala je razumevanje za svako „sutra ćemo“ koje su joj govorili kada god bi je obišli. Imala je čak i razumevanje za hladnu konstataciju lekara: „Žao nam je, Vaša beba više nema srčanu radnju. Sestro, pišite spontani prekid srčane radnje. Sigurno Vam je to od korone“.

Imala je razumevanja kada su joj sugerisali da ne drami što nekoliko dana nosi mrtvu bebu u sebi, jer „žene nose mrtvo dete po tri meseca“. Imala je razumevanje i one noći kada je sa mrtvim detetom hodala bolnicom. Pa čak i kada su joj nedeljama govorili da rezultati nalaza obdukcije nisu gotovi, da bi joj nakon određenog vremena rekli da je istekao period za njihovo izdavanje.

Imala je Milica razumevanje za sve koji nisu imali trunku istog za nju i one oko nje. Jer, ne, Milica nije bila usamljena u ovom hororu.

Na poslednju rečenicu Miličnog teksta nadovezali su se komentari drugih žena. Nakon serijala komentara podrške usledili su oni koji su opisivali slične priče.

Svaka nova poruka bila je opis novog horora. I u svakom po jedno mrtvo dete ili dete koje je za dlaku izbeglo smrt. Menjaju se samo imena bolnica u kojima se to desilo. Nehumani uslovi, katastrofalan odnos zaposlenih prema trudnicama, neadekvatno izvršene procedure i pobačaji nad kojima niko ne vrši nadzor.

Kada je reč o ovom poslednjem, više žena potvrđuje da ne pričamo o izuzecima, već o standardnoj proceduri kod indukovanih pobačaja poodmaklih trudnoća. Napominjem, poodmaklih trudnoća. Nakon primljenih injekcija za izazivanje porođaja, trudnice ostaju u svom krevetu i čekaju da se pobačaj desi. Neretko se on odigra upravo tu, u sobi, pred drugim trudnicama. Neretko u toaletu, neretko po hodnicima.

Kako se tekst brzo raširio društvenim mrežama, sve više žena je podelilo svoje iskustvo. Neke su pisale da im je donet lavor, neke su spominjale medicinsku lopatu, a nečiji plod je bačen u kantu za smeće. Sve su same izvršile svoj pobačaj, a sestre su se pojavljivale kada je sve bilo gotovo.

Kako se osećate dok čitate ove redove? Da li vam se steglo grlo? Prolaze li vas žmarci? Osećate li mučninu?

A sada pokušajte da zamislite kako je bilo njima. Milica je imala 22 godine. Neke od drugih žena koje su podelile svoje iskustvo imale su preko 40 i godinama su se borile za potomstvo.

Njima se nije mogla reći ni ona suluda rečenica iz naslova ovog teksa. Rečenica koju je Milica takođe čula u tom „leglu neljudi“. Rečenica koju verujem da su čule i sve druge žene koje su kroz ovo prošle. „Opustite se, biće drugog deteta“.

Znate li da zvanične studije pokazuju da se između 30 i 50 odsto žena koje su doživele pobačaj nakon istog suoči sa anksioznošću. Između 10 i 15 odsto njih oboli od depresije koja traje više meseci (uglavnom oko četiri meseca, a neretko i duže).

Veliki broj njih oseti i simptome posttraumatskog poremećaja poput noćnih mora, flešbekova i jakih i neprijatnih osećanja da se traumatski događaj ponovo odigrava. Stručnjaci ističu da je trauma usled pobačaja identična onoj koju doživimo usled gubitka bliske osobe.

Mislite da će tim ženama da znači što će im neko reći da se opuste? Mislite da će nakon svega opisanog one imati želju da jedno mrtvo dete brzo zamene drugim živim? Mislite da će ih u tome podstaći onih 300.000 koje obećava država? Ako to mislite, onda ništa niste bolji od onih neljudi iz Fronta.

Uvrede, katastrofalni uslovi, akušersko nasilje, nehumane procedure u vezi sa izazvanim pobačajima, neophodnost podmićivanja zarad iole boljeg tretmana – ovo je realnost ginekoloških klinika i porodilišta u Srbiji. Ovo je način na koje one funkcionišu godinama. Svaka žena koja je imala iole dobro iskustvo bila je izuzetak. Pravilo je ovo sve iznad.

Jedan od najvažnijih zadataka ove i svake naredne vlasti, ali i nas kao društva koji ćemo na to podsećati i podsticati, mora biti promena zdravstvenih uslova u kojima borave trudnice i porodilje. Isto važi i za kažanjavanje svakog vida nasilja prema njima.

Svaka uvreda na račun trudnica, svako „ćuti sad, kad si ga pravila nije te bolelo“, svako „kravo debela“ i svaki drugi vid ponižavanja mora biti kažnjiv baš kao i fizičko nasilje kojeg takođe ne manjka na porođajima. Naskakanje na stomak, šamaranja, slomljene karlice, slomljena rebra, loša ušivanja, sve je to sastavni deo „najlepšeg perioda u životu“ za žene ovog podneblja. O procedurama nenadgledanih pobačaja neću ni da govorim.

Ako hoćete bolji natalitet, gospodo važna, sprečite sve ovo. Sprečite traume sa kojima žene izlaze iz bolnica odlučne samo u jednom – da nikada ništa slično ne dožive.

Mnoge od njih su već progovorile. I tek će. Slušajte ih. U svakom od tih iskustava čućete vrisak, patnju, ali i snagu. Jednom će se sva ta snaga ujediniti i pokazaće da je dosta. Bolje vam je da u tom trenutku budete na njihovoj strani.

P.S. Na tviter profilu @dubokojemore u subotu, 29. januara, od 21:05 biće održan spejs (live audio razgovor) u kojem će učestvovati žene koje su odlučile da podele svoje iskustvo sa izazvanim pobačajima. Organizatorka spejsa poziva sve žene koje žele da podele svoju priču da im se pridruže. Poseban poziv je upućen novinarkama i novinarima koji bi da obrade ovu temu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.