Nisam razočarana, nisam kivna, samo sam mirna

Ja se danas mnogo bolje osećam no što je to bio slučaj na primer u subotu. Dobila sam odgovore na sva svoja pitanja, sumnje i dileme i ta činjenica mi je konačno dala mir. Prošla sam u nedelju kroz jedno izuzetno otrežnjavajuće iskustvo koje je i meni lično, a i meni kao građanki ove zemlje bilo neophodno.

Ja sam juče shvatila da ovo nije moja borba. Ne usuđujem se da napišem “naša borba”, ali zapravo mislim da će se veliki broj vas u ovome prepoznati. Kada provedeš određeno vreme posmatrajući tu mašineriju iz prve ruke, sa lica mesta, i kada vidiš ljude koji kao opijeni toj mašineriji daju snagu, gorivo i napon, shvatiš da je ovde reč o nečemu mnogo većem od tebe, od opcije za koju glasaš, od opcije protiv koje se boriš.

Dok sam se u nedelju kao jedan od kontrolora iz petnih žila borila da onemogućim glasanje momku koji je imao jasan trag od spreja na levom kažiprstu, dok je tim povodom drugi član izborne komisije vikao kako sam “niko i ništa”, dok me je glasač nazivao “retardom” jer ja svojom reakcijom usporavam glasanje, dok me je drugi nazivao “sendvičarom” jer je valjda smatrao da je to najadekvatnija uvreda za one na biračkom mestu bez obzira koju opciju predstavljali, dok mi je dvoje mladih pretilo jer onemogućavam da njihov drug sa sprejem na prstu glasa, dok me je predsednica biračke komisije pritiskala pretnjama da ću krivično odgovarati jer onemogućavam glasanje, osvrnula sam se oko sebe i shvatila sam da bijem borbu koja uopšte nije moja.

To je borba nekog drugog sveta u kojem ja više ne želim da učestvujem, čak ni kao TV gledalac. Nije to svet SNS-a. Varate se ako to mislite. To je naprosto svet za sebe koji će postojati uvek, samo će se partije koje se u njemu slave menjati.

Čine ga pretežno oni kojima red i zakon generalno nisu mnogo važni, oni koji nemaju mnogo skrupula, obraza, principa, uglavnom su neprimetni, ali kada osete neki vid podrške i potpore postaju osioni i bahati. Glavni motiv je korist i to neretko vrlo sitna, usputna.

Razumeju samo jezik uvreda, žene služe da im se podsmevate, vređate ili da im ostavite pred 20 ljudi broj telefona uz reči “Da me nazoveš” (desilo mi se juče). I ne, nije to svet običnog, radnog naroda. Ne aludiram na njih.

Ovo je zasebna pojava u našem narodu. I oni su trenutno najglasniji i najodlučniji. To je verovatno i najgore što je ova vlast učinila ovoj zemlji. Ali istovremeno, toj grupi ljudi društvo pravi verovatno mnogo veća grupa poštenih, pristojnih ljudi, ali sa jednom jako lošom osobinom – pokorni su. Posebno pod diktatorima. Zapravo, prema njima gaje specifičnu vrstu naklonjenosti. Vlast koje uspe da pomiri te dve grupe i iz njih izvuče za sebe najkorisnije, biće i najdugovečnija.

I, ljudi dragi, taj svet se svesno bira. Godinama sam naivno mislila da veliko zlo drži narod u tamnici. Ne, ljudi, za mnoge je ta tamnica sigurna kuća i ja sam to odlučila da prihvatim.

U nedelju sam imala pokaznu vežbu na tu temu. I ne ljutim se ja zbog toga, nisam razočarana, nisam kivna, samo sam mirna. Jer sada znam u čemu je caka. Kao što odlično znam da svoje vreme i energiju ne želim više da trošim kako bih onesposobila taj mehanizam.

Želim da se posvetim svojoj porodoci, svom poslu, aktivizmu koji nema veze sa partijskom politikom, želim da uživam u čarima svog mehura i u privilegiji koja mi je data činjenicom da ne zavisim ni od koga i ni od čega sem od sebe i svog rada.

Izlaziću na izbore, glasaću za stranku prema njenom programu, a ne prema “manjem zlu” i neću više niti jedan jedini živac potrošiti na ove ili one. Dosta ste se vala zajebavali sa nama. I vi i oni koji vas glasaju. Putujte, gospodo! Ja na ovoj stanici silazim!

Autorka je u nedelju 3. aprila bila kontrolorka na izborima na biračkom mestu 59. u Kumodražu.