Zar to nije dovoljno? Uostalom…Došlo je proleće, predivni mladi izdanci lišća, ispupeli su i uneli malo kolorita u ovo sivilo kojim smo svakodnevno okruženi. Ptice ponovo cvrkuću razdragano, tražeći drvo na koje bi sletele i zasrale gusto parkirane automobile. Kakav zajeb! Ukoliko pronađu makar jedan žbun, mogle bi da smatraju da su za danas dovoljno postigle. Svi znamo ko je kriv za to. Večiti zameniče gradonačelnika!

Elem! Sunčevi zraci se predivno prelamaju i padaju na gomilu smeća, koje poput omanjih ostrva plutaju Savom i Dunavom. Prizori nestvarni i predivni, kao da su istrgnute stranice romana Hermana Melvila.

Ako pričamo o stvarima koje nas ispunjavaju, onda bi glavni događaj ili kruna svega bilo današnje okupljanje vascele Srbije u Beogradu. Miting ili takmičenje „čija je piša veća“, trebalo bi makar po najavama koje kruže po kuloarima da bude spektakularna najava nečeg do sada neviđenog na ovim prostorima. Što je jako teško, jer smo, a pričam iz iskustva, gotovo videli sve, osim ovakve ekipe na vlasti koja ima želju da bez neke preke potrebe potroši novac nas poreskih obveznika, na cirkus, umesto na gladne i bolesne.

Narod, koji će predsednik svih građana koji su glasali za naprednu stranku, okupiti u četiri posle podne u strogom centru grada, nekada poznatijem kao Beograd, trebalo bi da stavi tačku na proteste nas fašista, domaćih izdajnika i stranih plaćenika. Kad kažem „stranih plaćenika“, ne računaju se oni koji rade u stranim kompanijama kod investitora, koje je lično njegova prstospojenost dovela.

Ovu jeftinu, čuj mene jeftinu, preskupu i grotesknu predstavu nije režirao LJubomir Draškić, nije je čak napisao ni Alfred Žari, ali nekako me neodoljivo podseća na originalno delo i samog Kralja Ibija.

„O narode, gde ste, gde ste seljaci, radenici, poštena inteligencijo… A tu ste… Vi to nekom prečicom, nekom stranputicom. Moj narod me opet izaziva da im održim jedan govor, da to ovako sunem u masu pa kako padne… Nekako krene od nama ka njima… Neka taj govor klizi ko po vodi… Ej, narode… Divan narod, divan, obožavaju me prosto… Ej, narode moj… Šta je to sa tim mojim narodom? Zameniću ga za neki nov, šta će mi polovan narod, zamenim to pa koliko dobijem, nije važno… O, narode… Moj narod je pretežno poljoprivredno-stočarskog, kafilerijskog tipa… Dobro je, dobro je… On meni sve šapuće, tu mi samo šoroboće u uvo, samo mi ubacuje muhu u uhu… Oho, bože, šta neće glava da nam pati… samo da se ne zarati… Oj, narode… Kakvi glasovi, kakvi intenziteti glasova, kakva snaga intenziteta glasovnih mogućnosti u ovom trenutku razvoja. Neću da menjam narod ipak, neka ostane, tak’i je kak’i je…“

Ovaj današnji „Kralj Ibi“ prosto vapi za fanfarama, crvenim tepisima, ispraznim klicanjem njegovog imena, pokornima, savijenim podanicima preko čijih mlohavih kičmi uspeva da stigne do samog trona. On to zaslužuje. Upravo onoliko, koliko i nas za „njegov“ narod. Jer mi smo ogledalo njegovo. Umorni vikend ratnici, nedovoljno zainteresovani za sopstvenu budućnost i sudbinu.

Odavno smo digli ruke, što je gospodar flore i faune prepoznao kao našu predaju. Neka se ne naljute oni koji se i dalje bore, oni koji još uvek neumorno koračaju za slobodu, ovo nije ni upućeno njima, nego onima koji sede, brančuju, pijuckaju kapuciner, nezainteresovano traljajući mošnice, dok drugi biju njihove bitke.

Već vidim kolone autobusa kako se polako približavaju gradu. U njima se nalaze neki isto nesrećni ljudi poput nas. Oni toga još uvek nisu svesni ali biće, doduše kasno.

Danas će mu klicati, ali već za neko vreme, a to vreme će neminovno doći, isti taj narod će po njemu posipati katran i perje – Sapienti sat.