Žaba 1

Okej! Recite da sam infantilan i da svet posmatram poput idiota. Da, zaista deluje poražavajuće saznanje da čovek sede brade sa svojih četrdeset sedam godina i dalje veruje da može da promeni svet i druge jebene bajkovite priče. Ovo vreme sposobnih, snalažljivih, samouverenih, ljigavih, uvek pozitivnih drkadžija, sablažnjava me. Odakle dolaze ti ljudi? Gde im je gnezdo?

Kako se pored tih „sposobnih“ dočepati svog parčeta neba, nekakvog mesta pod suncem, kada su isti zagadili svojim trulim zadahom čitavu planetu?

To je vrsta koja bez griže savesti, lišena svake empatije, gazi preko živih i mrtvih ne bi li se dočepala svojim kandžama cilja po svaku cenu. Nekakvi makijavelisti na steroidima preoteli su svet, dok mi ostali za njih predstavljamo ništa dugo do pukih krhotina, oglabotina koje ostavljaju za sobom, proždirući isključivo živo meso.

Možda ipak treba koračati svojom stazom i tvrdoglavo se držati principa, usput pokušavajući da zadržiš ono jedino što nikada neće moći da ti oduzmu ukoliko im to sam ne dopustiš. Dostojanstvo! To, podsećam, ima svoju cenu.

Kako sam i sam puno puta u životu platio visoku cenu zbog želje da sačuvam integritet, svoje „ja“, shvatio sam da sam tokom silnih borbi, onako izranjavan, ostao bez snage i volje da se iznova i iznova odupirem svim tim iskušenjima, zamkama, dok bi me tako kljakavog gađali strelama natopljenim otrovom iz žuči Hidre. U jebote, kakva parabola!?

Setih se jedne priče koja bi možda mogla da pomogne. Kao i svaka priča i ova je počinjala, „Bila jednom“….

Grupa žaba se okupila kako bi se takmičila u penjanju. Cilj je bio popeti se na sam vrh tornja. Ogromna masa se okupila upravo ispod tog istog tornja kako bi sve to posmatrala i ismejavala ovaj pokušaj unapred osuđen na propast.

Niko od okupljene svetine nije verovao da će se ijedna žaba popeti na vrh tornja, jer se to zapravo nikad pre nije desilo, a nije da nisu pokušavali i pre.

Gomila je dobacivala – Previše je teško! Nikad se niko neće popeti na vrh!

Neke žabe su već počele da odustaju. Jedna po jedna.

One najspremnije su napredovale. Masa je i dalje dovikivala:

– Nikada nećete uspeti! Suviše je teško!!

Žabe su sve više odustajale, dok je publika postajala sve glasnija:

– Nemoguće je popeti se na vrh! Zašto se trudite! Odustanite! To nikada nikome nije uspelo!!

Ostalo je par najupornijih žaba. Pokušavale su svim silama da se dokopaju vrha. I zaista je bilo jako teško. Masa nije prestajala da dobacuje:

– Odustanite! To nikada niko nije uspeo!

Sve dok i preostale žabe nisu odustale osim jedne najupornije. Ona se kretala sporo ka vrhu, ali se kretala kao da ništa osim tog trenutka ne postoji. Gomila je postajala sve besnija i besnija:

– Odustani, niko to nije uradio pa nećeš ni ti! Šta glumiš? Zar misliš da si bolja od svih drugih!

Žaba se i dalje pela. Publika je dobacivala. I konačno nakon dosta vremena žaba se popela na sam vrh tornja.

Po prvi put je to nekome uspelo. Ono što je do malo pre bilo nemoguće, postalo je moguće. Svetina kao svetina, odjednom je promenila priču. Svi su potrčali ka žabi želeći da je dodirnu, pohvale, vide, upoznaju. Divili su joj se, ti odvratni licemeri.

Svi su želeli da saznaju kako joj je to pošlo za rukom. Kako je uspela da se popne. Niko nije znao da je žaba bila gluva.