Počesmo mi da pišemo priču u nastavcima o „novom dogovoru“ (nju dilu) u poljoprivredi. Da se približe šanse i praksa. Priznajem, da sam, kao hroničar koji već godinama gleda, prati i zapisuje i pored dobrih ideja (pomenuto javno-privatno partnerstvo u proizvodnji, preradi i plasmanu svežeg voća u malim pakovanjima, na primer), skeptik. Svakakvih ideja je bilo. Ali je „gola politika“ i partokratija sve suspendovala i kreirala ovo sadašnje. Što bi sad došlo do „novog dogovora“. Kad su naši političari odavno shvatili da što više radiš i trudiš se, imaš više šansi i da pogrešiš. Pa te onaj sledeći čeka na nišanu. Kakva dela(hleb), važne su igre. Dok se narod opasulji, prođe mandat. Onda jovo, nanovo.

Evo najnovijeg dokaza. Piše u jednoj novini da bi Srbija iz pretpristupnih IPA i IPARD fondova mogla da povuče godišnje 50 miliona evra za „najveću šansu“ i ruralni razvoj. A Ministarstvo poljoprivrede, navodno Evropskoj komisiji predložilo projekte vredne svega tri miliona. Ostavljajući šansu i prostor poslovnim bankama da skupim kreditima „pomažu“ poljoprivrednim gazdinstvima i poljoprivrednicima da kupuju opremu i repromaterijal.

No koment. Potrebne su milijarde (samo za navodnjavanje 900 hiljada hektara treba najmanje tri milijarde evra), a mi ne umemo (ili nećemo) da iskoristimo ni ono što tamo neki daju džabe. Zbogom „novi dogovoru“. Dobar dan (svaki dan) „obrnuta ekonomijo“.

Kao prilog temi, jedna konkretna scena sa terena. Plastična ilustracija priče o šansama na papiru i nemoći u praksi. Vidovdan Leta Trinaestog. Stočni vašar u gradiću K. Jednoj od opština gde stoluje CK (Crvena Kraljica – malina) i gde preovlađuje seosko stanovništvo. Nećemo o cenama i ponudi. Nego o spoljnjem izgledu i utisku. Nekada su, za vreme stočnih vašara, do pre 10-15 godina, obe strane magistralnog puta u dužini od dva kilometra bile prebukirane autima, traktorima, kultivatorima. Uključujući i dvorišta kuća pored puta. Milicija obezbeđivala prolaz. Da prođu oni što neće na vašar.

Sada zauzeto po najviše dvesta metara. Sve nekako neveselo, turobno i sumorno. Kad sam pre nekoliko godina pisao o ovom sindromu i (seoskoj) Srbiji bez „seljaka i đaka“, na vašarima su glavni (skoro i jedini) gosti bili seljaci sedamdesetogodišnjaci i traktori tridesetogodišnjaci. Kako je sada, posle skoro desetak godina, nemojte pitati. Niti dolaziti da vidite i uverite se. Jer će se svi selo nostalgičari (a takvi smo svi mi rođeni u nekadašnjim siromašnim ali „punim“ selima) rasplakati. I otići. Da što ređe dođu. Da promene ne mogu, da gledaju ne mogu.

Jedini mlađi vašarski učesnici – prekupci. Za ono malo preostalih kravica, teladi i prasića. Ovima našima preostalim preduzetnicima, zabranjen ulaz. Moraju sve na „belo“ i sa svim dozvolama. Čak ne smeju ni „kešom“ da plaćaju. Kako onda da budu konkurentni nakupcima, koji nemaju ništa.Osim torbe sa parama. Niti im išta iko traži. Niko za njih nije nadležan. Nisu registrovani. Kud se god makneš, ili okreneš, cveta „obrnuta ekonomija“.

Nema čak ni one ponude od „igle do lokomotive“. Preračunali se trgovci. Nisu seljački vašari više privlačni. Oni koji kupuju, ovde ne zalaze. One koji dolaze, muka naterala. Čim prodaju, pravo kući. Trave stigle, snaga izdala. Dugove (u seoskoj prodavnici) treba platiti. Posle opet, na recku, do novog teleta i vašara.