O čemu onda da pišemo. Nema mesta za „obrnutu ekonomiju“ u tom zlatnom dobu. Zato se vraćamo Karlu Marksu. Koji se danas, posle dva veka od svog rođenja, sigurno prevrće u grobu. NJegov „bauk komunizma“ se zaista širio Evropom, ali ga je vreme „proteralo“. Jer se komunizam, umesto onih „divnih“ Marksovih principa: „svako prema sposobnostima, svakome prema potrebama“, pretvorio u pravog bauka. Siromaštva, autokratije, niskog privrednog rasta, korupcije i logora. Marks je želeo srećne ljude i bolji život (kao na RTS-u), a ljudi i komunisti su stvorili pravog ekonomskog i društvenog bauka, koga je, posle sedam decenija, „prignječio“ srušeni Berlinski zid. Tako se bauk širio i pobegao iz Evrope, ali ga još ima. Na Kubi i u Severnoj Koreji. Na rečima, i u drugoj najvećoj ekonomskoj sili sveta, kojom gospodari „neoliberalna“ Komunistička partija, što je paradoks po sebi. Silno bi se Marks radovao, kako „njegova“ Kina izrasta u ekonomskog diva sa dvocifrenim stopama privrednog rasta, a zatim „čupao kosu“ kad bi čuo da u Kini ima mnogo milijardera (najveći je već u krugu najbogatije pedesetice), nejednakosti i korupcije. Samo, ne bi Marks bio tako veliki filozof, da nije mnogo toga anticipirao. Dva veka posle, mnogi analitičari tvrde da je ovakav svet dugoročno neodrživ, i da klasna borba opet postaje neminovnost. Mnogo drugačija, jer će klasu radnika predstavljati bogataši u odnosu na Marksove siromašne proletere. Slična, jer se odnos primanja kapitalista i sadašnjih „bogatih“ proletera toliko povećao, kao da se vratio zloglasni 19. vek Marksa i Balzaka. Sada samo na mnogo višem nivou. Radnici sada primaju, kao eks kapitalisti, a među kapitalistima već ima više od 2.000 milijardera (ima ih već na stotine u komunističkoj Kini i Lenjin – Staljinovoj Rusiji). Prvi na listi sapolaže sa više od dva godišnja BDP-a Srbije, dok drugi, za jedan minut napravi profit jednak iznosu četiri godišnje prosečne zarade u Srbiji, odnosno godišnjoj prosečnoj zaradi 525.000 srpskih „proletera“.

Kako globalizovani svet tone u sve veću nejednakost (država) i klasa u državama, tako se naučnici više bave teorijama opstanka. Kako i do kada može ovako. Teorije su ekstremno različite. Od katastrofičnih – nama rešenja bez ratova (pozivaju se na dokazanu činjenicu da se posle velikih ratova drastično smanjuju nejednakosti), ili revolicija (klasne borbe), do onih optimističkih. Ovaj globalizovani svet i tržišni kapitalizam, koji je doveo do blagostanja, ima snage i mogućnosti za novi tehnološki razvoj i rešavanje unutrašnjih napetosti. Oni umereni smatraju da katastrofe ne mora biti, ali se svet i sistem moraju menjati. Mi ćemo u nastavku „prepričati“ šta o nejednakostima država i pojedinaca, pišu „svetski“ Toma Piketi i „naš“, a svetski profesor Branko Milanović.

Globalizacija je „odgajila“ tri glavne grupe nejednakosti: ekstreman rast dohotka bogatih; visok rast dohodaka srednje klase u Kini i Indiji; stagnaciju dohodaka srednje klase na Zapadu. To dokumentuju podatkom da je u poslednje tri decenije, glavni deo viška vrednosti otišao 2famoznom jednan odsto“, i „srednjoj klasi“ kineskih i indijskih radnika čiji su dohoci značajno porasli (što je dodatno potpomogla niska baza), dok su realni gubitnici globalizacije srednja klasa i radnici na Zapadu. Naravno, reč je o procentima, nominalne razlike plata srednje klase su i dalje visoke. Prosečne plate građevinskih radnika u Londonu i NJujorku su 11 puta, a inženjera tri puta, veće od istih u Pekingu, Lagosu i NJujorku. Drugim rečima, isti uloženi trud i znanje se ekstremno različito vrednuju. Što potiče od još jedne nejednakosti. Rente državljanstva. Nije važno ko si, koliko znaš i kako radiš, nego gde si rođen. A 97 odsto svetskog stanovništva živi tamo gde je rođeno. Ako si rođen u Americi, automatski imaš 93 puta veći dohodak od radnika u Kongu (na dnu svetske liste). Zavisno od tipa društva, ima razlika. Tako je u Brazilu, prosečan dohodak veći od onog u Kongu 13 puta, ali su bogati „bogatiji“ 17 puta a siromašni devet puta. Kod Šveđana je obratno. Prosek je veći 71 put, siromašni su bogatiji 104, a bogati 17 puta, od „kolega“ u Kongu (srećne li zemlje tamo se ne plaše krize nejednakosti). Posledice „rente državljanstva“ su ekonomske migracije. Siromašni iz siromašnih, hoće u siromašne iz bogatih zemalja. Od Švedske pa nadalje. Zbog opasnosti za radna mesta svojih „siromašnih“, bogate zemlje uvode razne prepreke i „ulaznice“. Od ograda i žica, do „kvalifikacija“. Ali ako doneseš pola miliona (USD) „dobro si došao“. Čekaju te svi papiri.

Pad Berlinskog zida, nije samo oterao bauk komunizma, nego je pojačao još jednu nejednakost. Isto tako opasnu i zaraznu. Patrimonijalni sistem, odnosno kapitalizam koji se sve više bazira na nasleđivanju. Nije važno ko si, nego ko su ti bili mama ili tata. Progresivno oporezivanje nasleđivanja (da i država i građani imaju koristi), za sada ne uspeva. Morale bi sve zemlje da se slože. Ovako, kapital „pobegne“ u London ili NJujork (koje biraju Kinezi i Rusi), ili u „poreske rajeve“. Šta ekonomisti i filozofi, pišu i predlažu kako da se zaustavi preteća kriza nejednakosti, u nekom sledećem tekstu. Kako bi Basara rekao, za danas nema više karaktera.

Autor je ekonomski analitičar