Nastavljamo za besplatnim ekonomskim „predizbornim servisom“. Pa ko voli nek izvoli. Možda će naša kolumna malo približiti ekonomske programe pozicije i opozicije. Konkretno, naš ekonomski program ima četiri „stuba“ (kako to političari vole da nazovu) i dva strateška ugovora (ili „istorijska“ ako primenimo političko hiperbolisanje).
Prvi stub su direktne strane investicije i pronalaženje strateških partnera, u vidu velikih multunacionalnih kompanija i/ili investicionih fondova. Primeri su svuda oko nas. Slovačka je postala automobilski gigant. Pa Češka, Poljska, pribaltičke države. Potpuno promenjen ekonomski model i struktura na osnovu stranih investicija. Za uspeh treba mnogo uslova, a najvažniji su – prilagođavanje i promena sistemske regulative (zakoni o radu, stečaju i privatizaciji, planiranju i izgradnju i sl.); dugoročna politička, poreska i monetarna stabilnost i predvidivost; giljotina nepotrebnih i „uzaludnih“ propisa. Najvažniji uslov je ipak veliki rad u traženju i nalaženju partnera.
Čitava državna struktura mora da radi i traži. Počev od „državnog vrha“ pa do lokalnih samouprava. Preko ministarstava, komora, ambasada i svih drugih kanala kojim se može „doploviti“ do gospode investitora. Prvo treba „tipovati“ one koji imaju realne tržišne šanse – Bor i Smederevo. Naravno, oni sistemi koji su tehnološki i tržišno prevaziđeni i devastirani moraju u stečaj i likvidaciju. Uz podrazumevanu socijalnu zaštitu (ne)zaposlenih. U ovaj segment spada i neminovna privatizacija velikih javnih preduzeća. Najbolja „priprema“ za ovaj proces je finansijska i organizaciono-kadrovska konsolidacija ovih sistema (nazvanih u našoj kolumni „jedinim preostalim dinosaurusima u Evropi koji mnogo jedu a malo daju“).
Drugi stub je određivanje prioriteta (budućih nosilaca i oslonaca ekonomskog razvoja) i sredstava i rokova za državno intervenisanje. Po jedinom mogućem sistemu – nema državnih para svima pomalo, već prioritetima sve ostalima ništa. Jedino tako se „večite šanse“, poput poljoprivrede ili energetike (obnovljivih izvora), mogu transferisati u nove objekte i prihode. Ako za navodnjavanje treba 3 milijarde evra, a posle se prihodi i izvoz mogu više nego duplirati, jasno je šta se mora činiti. Iz budžeta ili kredita, svejedno. Imamo i mi, poput Hrvatske, „naše more“. Ako mu dovedemo vodu, eto „famoznih“ 10 milijardi evra (nekoliko Fijata). Koliko Hrvatska ima od Jadrana. Preduslov za ovakav vid državnog intervencionizma je ukidanje Partokratije i principa – „daj i meni, ili ću da rušim vladu“.
Treći stub, koji takođe zahteva državni intervencionizam je izgradnja saobraćajne infrastrukture. Radi se o osvedočenom dvostrukom ekonomskom multiplikatoru. Aktivira veliki broj direktno i indirektno zaposlenih i tako pokreće tražnju i istovremeno značajno povećava šanse za nove investicije (sve „bum“ lokalne samouprave su pored auto-puteva). Makar da smo izgradili (auto) puteve kad smo se zadužili preko „kritičnih“ 60 odsto BDP-a (bruto domaćeg proizvoda).
Četvrti stub je radikalno smanjivanje državne uprave i sveukupne javne potrošnje. Na ovoj „večnoj“ temi se svi slažu, i najavljuju „velike rezove“. Dok se istovremeno broj „službenika“ stalno povećava a troškovi rastu. Do konačnog i prinudnog reza. Koji jednom mora uslediti. Kad oni koji zarađuju i plaćaju, u jednom momentu (koji ne samo da je blizu, već je verovatno i „prošao) ni teorijski ne budu mogli da izdržavaju one koji troše.
Prvi strateški („istorijski“) ugovor je između vlade, privrednika i banaka, na čelu sa NBS. Koja „nju dil“ (novi dogovor) počinje sa velikim smanjivanjem referentne kamatne stope i stopa obaveznih rezervi, a poslovne banke nastavljaju sa sveopštim smanjivanjem kamata i „mekšim“ uslovima obezbeđenja kredita, da bi privreda koja je već duboko zagazila u vanredno stanje stekla kakve-takve šanse za oporavak. Drugi strateški ugovor je između vlade, sindikata i poslodavaca oko „famoznog“ zakona o radu. Moraju se zaštititi poslodavci i produktivnost, ali i radnopravna, socijalna i zdravstvena sigurnost radnika. Jesmo i moramo biti za tržišnu ekonomiju i tržište radne snage, ali smo, makar na papiru, i socijalno odgovorno društvo. Radnici moraju da rade, ali i da budu poštovani i zaštićeni.
Bilo bi očekivano da kad se pomenu svi „stubovi i ugovori“, niko baš ne žuri u vruće „državne fotelje“. Kad ono, svi hoće i svi žure. Znaju da kad izbori prođu, postepeno prestaje predizborni entuzijazam.
Autor je ekonomski analitičar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
