Filozofije palanke i puža

Bez marketinga i „estrade“ ne mogu ni poplave ni druge prirodne i društvene katastrofe. Ništa više nije sveto ni bitno, osim ko je kome i šta namestio ili „smestio“, ko je čiji, ko će biti uhapšen i smenjen, ko će doći a ko otići, ko koga prisluškuje i cenzuriše. Prava palanka, koja tvrdoglavo neće u „globalno svetsko selo“.

Iz politike i svakodnevice, filozofija palanke se odomaćila u privredi i ekonomiji. Koja nije ništa drugo nego naša „obrnuta ekonomija“. Jak dinar u slaboj privredi. Katastrofalno visoke kamate (tri puta veće od „evropskih“) u privredi u vanrednom stanju. Kredit može da dobije samo ona firma koja dokaže da joj ne treba. Zvanično smo uveli kapitalizam, a srce nam ostalo u samoupravljanju (onom lepom iz poslovice „radio ne radio, svira ti radio“). Svi smo za reforme, samo da nas ne menjate. Kako ko više kritikuje partokratiju i partijske direktore i funkcionere, tako ove pošasti jačaju. Za sve su krivi „prethodni“ i uvek će biti. Makar dok sadašnji ne postanu prethodni, a verovatno ni tada, jer će „palanka“ sve nadživeti (neki analitičari odavno tvrde da „naši“ glavni palančani nikako neće dozvoliti ulazak u EU). Optužuje se i hapsi politički nepodobni „sitnilež“ a političke bogataše (svih partija i boja) pravda zaobilazi. Subvencije u privredi postoje i opstaju, iako se kunemo u tržište i zakone ponude i tražnje. Te iste subvencije dobijaju uglavnom „izabrani“ (u partijskim kuhinjama). Jednom rečju, zar negde ima veće „palanke“ od naših eksperimenata tipa „privreda gori a baba(o) se češlja“.

Kako se onda privreda u vanrednom stanju brani od „filozofije palanke“? Filozofijom puža. Zavući se u kućicu, što manje iz nje izlaziti, aktivnosti svesti na minimum, vegetirati i čekati neka bolja vremena. Mogu se izdvojiti nekoliko modela opstanka firmi u ovim „smutnim vremenima“ krize i vladavine „filozofije palanke“. Za mala i srednja preduzeća postoji nekoliko modela. Prvi je već narečena filozofija puža. Smanjiti troškove, ne zaduživati se, živeti da se preživi. Drugi su porodične firme. Rade članovi porodice, malo na belo, više na crno, sve po modelu „u se i u svoje kljuse“. Treći model je pretežni rad na crno. Uz rizik sankcija, koji je, sudeći po rasprostranjenosti, manji od rizika propadanja. Tu su i drugi „nepošteni“ modeli. Izvuku se pare iz firme za ličnu potrošnju. Po čuvenom scenariju – „gazda milioner, firma prosjak“. Osnuje se više firmi – neke za stečaj i poverioce, druge za poslovanje i „sebe“.

Od velikih firmi i sistema opstali su samo oni koji su uspeli da efikasno i ažurno upravljaju radnom snagom, troškovima i finansijama. Da u okviru sistema vode internu rentabilnost i ne dozvole da potencijalno efikasne profitne centre „uguše“ nerentabilni i nelikvidni. Prosto rečeno da „vladaju sistemom“. A ne da se „sistem“ otrgne kontroli i začas stigne kriza, blokada i neizbežni UPPR (unapred pripremljen plan reorganizacije, ili tzv. „dirigovani stečaj“). Sve kao u državi. Dok „dlanom o dlan“, pred bankrotstvom.

Dakle, osim „velikih i malih“ koji su predupredili i pobedili krizu i „državu“ (palanku), svi ostali su propali ili će, ako još nisu. Visoki fiksni troškovi (to je naš srpski specijalitet – radio ne radio, troškovi su slični), preinvestiranje, prelivanje obrtnog kapitala u stalnu imovinu i posledična nelikvidnost, zaduživanje sa visokim finansijskim rashodima koje ne pokriva poslovanje i investiranje su najčešći interni faktori. U kombinaciji sa opštom svetskom i našom domaćom ekonomskom krizom i njenim često tragikomičnim paradoksima, drugačiju sudbinu nisu ni mogli imati.

Naravno, na kraju teksta sledi naravoučenije. Ono je kratko. Umesto oprobane strategije u vremenima uspona i konjunkture „napad je najbolja odbrana“, u vremenu krize i „palanke“ treba primenjivati onu japansku poslovicu – „izlaz je u ulazu“. Izabrati defanzivnu strategiju puža. Zatvoriti se u svoju kućicu. Ako izađeš i makar se na tren opustiš, sigurno postaješ puž GOLAĆ.