Krenuli protesti i mitinzi. Istina, ne lupaju se mašine u fabrikama, ali elemenata „ludizma“ (setite se Neda Luda, koji je u vreme početne industrijske revolucije lomio nove mašine jer su „pretile“ tadašnjim manuelnim radnim mestima) i te kako ima. Umesto mašina, radnici „napadaju“ pruge i puteve. Najprostije rečeno, potvrdila se naša teza da ne mogu večno aktivnosti i (ne)uspesi u segmentu 2K (Kosovo i Korupcija), kompenzirati sve teže stanje u segmentu 3P (Privreda, Plate, Penzije). Vlada je, makar na rečima, ovo shvatila, priznala postojanje ekonomskog kolapsa, rekonstruisala samu sebe, dovela „uvozne“ ministre i savetnike i predložila prve ekonomske mere. Jednom rečju, konačno priznala i objavila pravu dijagnozu i napisala prve recepte.
Međutim, prvi recepti se odnose na javne finansije i budžet, a ne na teško obolelu privredu. Sve mere treba da smanje javne rashode (štednja i restrikcija subvencija), ili da povećaju poreske prihode poput dodatnog oporezivanja zarada većih od utvrđenog cenzusa i rasta niže stope PDV-a sa 8 na 10 posto i premeštanja nekih proizvoda i usluga iz niže u opštu stopu od 20 posto. Dobre i potrebne mere, koje su istovremeno direktan udar na privredu (smanjuju tražnju i likvidnost i povećavaju troškove poslovanja). Em se ne leči, em će se dodatno razboleti. A bez lečenja privrede, nema rasta BDP-a, a time i budžetskih i poreskih prihoda. Čime je „začarani krug“ samo još više blindiran. Lekovi i terapije za lečenje privrede su poznate i jasne. Uvozni lekari i specijalisti (ministri i savetnici) nisu bili neophodni. Znaju to dobro i domaći. Samo rukovodstvo „klinike“ treba da odobri i potpiše.
Prva mera je rasterećenje privrede, posebno u delu poreza i doprinosa na zarade (uključujući i promene u radnom zakonodavstvu). O tome se uzalud priča već skoro deceniju i po. I niko nije „stisnuo“ da makar proba. Smanjiti stope, a sivu ekonomiji i rad na crno proglasiti krivičnim delom i zapretiti drakonskim novčanim i zatvorskim kaznama. Veća osnovica za porezivanje, manje stope – to i vrapci znaju.
Drugo je „istorijski dogovor“ sa bankama. Niže kamatne stope, grejs period od najmanje godinu dana, 5 go 7 godina otplate, „soft“ obezbeđenje. Naravno, niko banke ne bi smeo da primorava na suicidnost, ali sa ovakvim kreditima (po ceni, i po rokovima) nema života za privredu. U ovaj segment bi spadao i „interventni“ fond za spas „velikih sistema“ (onih koji imaju šanse za opstanak – bez obzira na vlasnički status), koji bi se plasirao preko Fonda za razvoj.
Treće je sistemsko i sistematsko pokretanje domaće tražnje u makar dve prioritetne sfere koje imaju karakter ekonomskog multiplikatora (višestruko pokreću zaposlenost i tražnju) – putna infrastruktura (uz dodatni uslov da dominantno rade domaći putari) i sistemi navodnjavanja u poljoprivredi. Zar nismo konačno shvatili da su, bez (auto)puteva i savremenih pruga i vozova, priče o „stranim investicijama“ samo puka lamentiranja nad „sopstvenom sudbinom“. I da bez navodnjavanja nema valorizacije naše „najveće šanse“.
Četvrti prioritet je stvarni dolazak (stranih) investicija. Ništa ne vredi od dolaska mnogobrojnih investitora (koji dođu, slikaju se i „prikažu“ na RTS-u, obećaju i onda se međusobno „zaboravimo“), treba da dođu oprema, tehnologija, novi proizvodi i novi zaposleni. Na TV Srbiji nikad više investitora, u zvaničnoj statistici nikad manje investicija.
Ima još mnogo potrebnih lekova, poput realnog kursa da bi izvoznici bili stvarno stimulisani i izvozili iz računa, a ne zbog prinude (jer na domaćem trgu nema platežno sposobne tražnje), giljotine propisa i bržeg dobijanja građevinskih dozvola i ostalih „papira“, ali bi bilo mnogo za početak. Četiri prvoimenovana leka bi bila sasvim dovoljna obolelom pacijentu (privredi).
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
