Pa smo videli, da su povećani nominalni iznosi i stope praktično svih glavnih poreskih prihoda: akciza, PDV-a i poreza na dobit, ukinut je poreski kredit na investicije, strani investitori su veći „miljenici“ od naših domaćih, minimalac je povećan za 10 posto, a neoporezivi iznos zarada (još) nije, kamate na kredite i porezi i doprinosi su među najvećim u okruženju. Da su poboljšani makroekonomski pokazatelji, prevashodno rezultat većeg naplaćenog „harača“ od privrede, dokazuju stope rasta BDP-a, kao glavnog indikatora stanja i kapaciteta privrede, najniže u regionu. Ako je privreda“žrtvovana“ da se oporavi „državna kasa“, sada kad ima „viška para“(budžetski suficit), red je da se država revanšira privredi. Dakle, da čujemo šta bi želeli i šta traže sami privrednici.

1. Da država ne izvrgava ruglu sopstvenu parolu „kupujmo domaće“. Postupajući sasvim suprotno. Ministarstvo unutrašnjih poslova kupuje preko 700 putničkih automobila strane marke, a domaća fabrika čiji je država suvlasnik(49 posto), ukida treću smenu i isplaćuje otpremnine tehnološkim viškovima. Ili da domaći putari, od uglednih firmi u zemlji i inostranstvu, ostaju bez posla i inženjera, pa ona preostala gradilišta vode penzioneri. Blokirani računi se podrazumevaju.

2. Da se kod subvencija za novozaposlene radnike, ako se uopšte daju, primenjuju principi egalitarnosti i transparentnosti. U budžetu se odredi suma, i istovremeno raspiše konkurs u kome se sve unapred zna, i koji traje dok ima para. Nije bitno ko je investitor i ko je „doveo“ investitore, ili su sami došli. Do 10 radnika toliko i toliko po radniku, do 50 malo više, i sve tako do preko hiljadu zaposlenih. Sve ide po unapred obelodanjim pravilima i po redosledu primljenih zahteva. Sve su investicije „jednake“. Stranih i naših. Predsednikovih, premijerkinih, ministarskih i anonimnih. Jedino nasiromašnije opštine i gradovi, imaju pravo na određene privilegije i „preskakanje“ tabele.

3. Da Narodna banka, kroz politiku kursa, „navija“ za izvoznike, a ne uvoznike i trgovinske sitije, kao što to čini sada. Sama činjenica da „jak“ dinar, svoju „ničim izazvanu“ snagu, dominantno duguje većoj ponudi deviza stranih banaka i finansijskih organizacija za kupovinu državnih obveznica po višestruko večim kamatama nego u svojim državama. Eksperti su davno rekli da je prema snazi privrede i dugoročnoj strategiji našeg ekonomskog razvoja, poželjan kurs evra od 150 dinara, a on ovih dana „sišao“ do 118.

4. Da se jednom, makar simbolično(do 5 posto), smanje stope poreza i doprinosa na zarade i počne primena davno obećene strategije „smanji stope, povečaj osnovicu“. Za početak hitno povećati neoporezivu osnovicu poreza na zarade, na najmanje 60 posto novog minimalca koji se primenjuje od sledeće godine. Sa 11.780, na 15.100 dinara.

5. Da država plaća račune i vrši povraćaj PDV-a u rokovima koje je sama odredila. Manje je važno što sadašnjim kašnjenjima krši „svoj“ zakon(pošto je i inače neupotrebljiv, jer rokove plaćanja određuje snaga privrede, a ne „papir“, makar da je i zakon), a daleko više, što, umesto da pomogne(i plati ranije), država pokreće lanac nelikvidnosti i blokada računa.

6. Da država najpre završi započete i maksimalno poveća druge strateške investicije(autoputeve, pruge i sl.), i da se privredi povrati pravo na poreski kredit kod utvrđivanja poreza na dobit. Činjenica da kod nas investicije u BDP-u učestvuju sa 18%, dok u Evropi koja je već skoro sve „izgradila“ iznosi prosečno 25 posto, najveća je opomena. Dilema ne bi smelo biti, pogotovo sada kad se država „hvali“ suficitom.

7. Na kraju, krediti. Banke i država imaju sličan odnos prema privredi. Što ovima prvim „kase“ sve punije, drugima sve praznije. Odavno je „minut do dvanaest“ za istorijski trojni dogovor: banke, država i NBS i privreda. Niža referentna stopa, niže kamate, izbegavanje „devizne klauzule“, više para u Fondu za razvoj za start up kredite, dopunske garancije(menice) opština i gradova kao obezbećenje za firme iz svojih sredina.

Još su dosta zahteva izneli privrednici. Više zahteva od broja dozvoljenih karaktera. Ćeraćemo se još, poručuju privrednici.

Autor je ekonomski analitičar