Banke u Srbiji su u 2017. godini ostvarile zaradu od oko 60 milijardi dinara, ili više od pola milijarde evra. Bankari se hvale i da se udeo loših (problematičnih) plasmana, sa 22 odsto (u privredi 26 odsto) od pre tri godine, spustio na 11 odsto. Kao da su prepisivali „bajku“ o državnom budžetu – od deficita većeg od 200 milijardi dinara (2014), do suficita u 2017. godini. Prethodne tri godine su, dakle, „zlatno doba“ banaka i budžeta. Sve im se „posrećilo“. Na teret privrede i građana. Kod banaka i budžeta sve više, na drugoj strani sve manje. Niske stope rasta i male plate i penzije. Ako nemaš da platiš, tu su ti banke. Pa se zaduži. Mnogi misle da to nije slučajno, nego koordinisano kroz zajedničku saradnju. Kako bi premijerka rekla, na ovom segmentu se digitalizacija prvo „primila“. Država i banke su potpuno „ogolile“ svoje klijente. Kako je to nekada čuveni ekonomista DŽon Kenet Galbrajt zapisao „što više banke imaju podataka o nama, u toj meri mi manje postojimo“. Ta konstatacija mogla bi da se odnosi i na državu. Reklo bi se da predzeća i građani sve više postaju dobrovoljne „sluge“ države i banaka (u kakvoj su samo zabludi bili stari filozofi, koji su tvrdili da demokratija znači potpuno suprotno). Skinuli se „goli i bosi“, predali sve o sebi moćnim kompjuterima, i stali u red za kredite. Ispada da su banke, najveći dobitnici tranzicije. Uostalom, zato su i došle „svetske“ banke. Namirisale profit. Znaju da narod hoće televizore, automobile, frižidere, letovanje…, a nema novca za to. A i privreda je u „vanrednom stanju“. Idealan ambijent za značajno veće kamate, nego u domicilnim zemljama. Uzmu novac iz svoje centrale, po kamatnoj stopi od jedan odsto, ovde ga nude po stopi od tri do deset odsto. Ili kupe državne obveznice koje donose zaradu od pet odsto. I svi srećni. Nikad niže kamate – za narod, a nikad veći profiti – za banke.

Ako neko kaže, da, ali i rizici su veći, očigledno ne zna prave prilike. Paradoklasno, i rizici su sve manji. Iako su privreda i građani siromašni. Stegle banke, kao dahije. Uzmu sve podatke o klijentu, dobro se obezbede hipotekom ili administrativnom zabranom, potpisuje se mnogo raznih papira (pristaješ na sve, samo da bi dobio kredit). Posle ti ostaje samo da kukaš. Uzalud se na nešto žališ, ili pravdaš da nemaš para. Gotovo je. Sve si potpisao. Ako, ipak, ne možeš da vratiš dug, tu su izvršitelji. Uzalud se prikupljaju potpisi za njihovo ukidanje. Preuzeti i skenirani lični podaci i izvršitelji su osnova moći države i banaka. Za koju će se boriti do „poslednjeg izvršitelja“. U mnoštvu svakodnevnih primera, da izdvojimo nekoliko istinitih priča. Krenimo od „švajcaraca“. Bankari kažu: „ko vam je kriv što ste uzimali pozajmice u švajcarskim francima, sve je po ugovoru“. Narod kaže: „vi ste nam savetovali i tvrdili da je jeftinije u švajcarskim francima“. Primeri dobre prakse u Mađarskoj ili Hrvatskoj, gde su država i banke razumeli svoje „švajcarce“, kod nas ne važe. Ako neko „gore“ (Narodna banka ili sudovi), drugačije ne presude, pobednik se zna. Uz podršku izvršitelja. Slično je i sa jednokratnim naknadama za obradu kredita. Koje su nekad veće i od kamatne stope. Uzalud klijenti, struka i dosta sudskih presuda, traže da se ove, navodno nezakonite, naknade vrate. Banke opet odgovaraju „sve je po ugovoru“. Uz „blagoslov“ Narodne banke Srbije, koja neće i ne sme da se meša u poslovne odnose banaka i klijenata. Isto kao u slučaju jedne banke, kojoj je naprečac (mnogi tvrde neopravdano i ishitreno), pre tri godine oduzela dozvolu za rad i poslala je u stečaj. Da bi u finalu klijenti koji nisu mogli da koriste svoje kreditne kartice i dozvoljene minuse, umesto izvinjenja (makar), kada je banka u stečaju počela da „juri“ svoje dužnike, morali da vrate glavnicu i plate sve redovne i zakonske kamate. Pod pretnjom izvršitelja i zaplene svih pokretnih i nepokretnih stvari. Još jedan paradoks – banka ubira kamate od svojih klijenata, kojima je prinudno prekinula pružanje svojih usluga.

Na strani privrede, tek je „rusvaj“. Nema milosti. Na primer, firme izgradile nove kapacitete, baš gde treba. U preradi mesa i/ili voća i povrća. Za spas sela i države. Taman da počnu da rade, „zafali“ para za početnu nabavku repromaterijala. Niko ni prstom da makne. Banke se pozivaju na „risk“. To je, inače, univerzalni alibi banaka. Kad god nešto ne može, oni kažu: „ne daju oni iz riska“. Do države, naravno, ne može da se stigne – ministar zauzet, sekretari na putu. I onda na scenu stupa „izvršiteljski scenario“. Objekat se prodaje budzašto. I niko se ne sekira zbog nekoliko godina koje su pojeli skakavci. Ne mora ni da proradi. Važno je da su se svi „bitni“ naplatili. Ko „šiša“ investitora i seljake. Zato ne vredi lamentirati. Došlo novo vreme. Uloge se izmenile. Država i banke umesto da služe narodu i preduzećima, postali su njegovi gospodari. I sve to uz svesrdnu „podršku“ elektronskih dosijea i izvršitelja.Tražili ste, gledajte!

Autor je ekonomski analitičar