Svaka čast Miodragu Mikiju Kostiću, „kralju šećera“. Prekipelo mu. Prevremeno vratio Fondu za razvoj kredit od 150 miliona dinara. Neće da se povlači po naslovnim stranama „žutara“ (kako ih moj kolega kolumnista sa „zadnje strane“ Basara zove). Što je veliki paradoks za našu „obrnutu ekonomiju“. Gde svi traže pare. Ne pitajući koliko koštaju. Da ne stavljaju Bogijeve „lance i katance“ na ulaznim kapijama svojih firmi.
Ovako je postupio čim je pročitao „ničim izazvani“ izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije o kontroli trošenja sredstava Fonda u periodu 2007-2013, pod radnim naslovom „Delio kredite po političkom uticaju“ i prateće novinske i „stručne“ komentare. Gde velikodostojnici Saveta kažu da su naši „tajkuni“ u koje ubrajaju Miroslava Delta Miškovića (1,2 milijarde), Željka Pink Mitrovića (190 miliona), Nenada Minel Popovića (619 miliona), Vojina Rudnap Lazarevića (509 miliona), Mikija Šećerane Kostića (300 miliona), Zorana Ist Point Drakulića (360 miliona), Nebojše FMP Čovića; Mila Nibens Đuraškovića, Gorana Perčevića, Peconija, Đorđa Gemaks Antelja i druge, dobili ukupno 3,7 „jeftinih“ milijardi u tih sedam godina. Pa Savet zaključuje da su te pare išle „političkim“ (tajkunskim) kanalima i da su iznevereni izvorni principi Fonda. Koji doslovno ovako glase: podsticanje regionalnog razvoja i nedovoljno razvijenih područja; podsticanje poslovanja pravnih lica i preduzetnika; podsticanje konkurentnosti i likvidnosti; podsticanje zapošljavanja i podsticanje izvoza. Kako su izneverili ne kažu.
U Fondu i „oko Fonda“ (gde spadaju privrednici i oni koji se malo ozbiljnije bave ekonomijom i statistikom) kažu i komentarišu. Ovi iz Saveta su, blago rečeno, „zamenili teze“ (Da se ne bi vređali). Jeste „velikim“ dato 3,7 milijardi, ali je to samo četiri posto u odnosu na ukupan plasman od 92 milijarde. Dodaju da osim Minel Nenada svi vraćaju kredite jer su u krajnjem pokriveni garancijama banaka (i ovi krediti su pokriveni ali je nad tim bankama pokrenut stečaj), kao i da ove firme zapošljavaju preko osam hiljada radnika. Kažu i da je Fond u tom periodu odobrio pet hiljada kredita, da su 54 posto pokriveni garancijama banaka, 37 posto hipotekama na nekretninama prvog reda i svega šest posto jemstvima i ručnim zalogama na pokretnim stvarima. Kao i da su „nerazvijeni „ bili apsolutni prioritet, ali samo ako su imali projekat, odgovarajuće finansijske pokazatelje i minimalno potrebne instrumente obezbeđenja. Pošto se drugačije nije moglo i smelo.
Mi „oko Fonda“ dodajemo. Jeste Fond zadnjih godina pomalo zahvatila Partokratija, ali ni izbliza u toj meri kao druge „javne dinosauruse“ koje je dokrajčila. Zar ima šta prirodnije nego da Fond daje kredite Delti, Šećeranama, Ist pointu, Putevima. Malo im je dao. Prema značaju i mestu u ekonomiji i izvozu Srbije. Šta Savet i naslovne strane „žutara“ imaju protiv velikih sistema. Ko će „povući“ ekonomiju, ako neće Kole and Comp. To je kao kad bi u Nemačkoj Mercedes proglasili „tajkunskom firmom“ i „neprijateljem naroda“. Konačno, nema bogate zemlje bez bogatih ljudi. Da li je Kina gladovala i tavorila pre pojave sopstvenih milijardera?! Hoće li to Savet kapitalizam bez jahti i džipova. Da svi „goli i bosi“, ali isti, stignemo u „malo sutra“. Isto je i sa Fondom. Nije on „propao“, pogotovo zbog saradnje sa bogatim tajkunima. Naprotiv, pun je para (desetak i kusur milijardi).
Umesto interesa za „tajkune“ trebali su se zapitati kako to da Fond, višegodišnja „majka privrede“ (kakva-takva, ali uvek najbolja), ne radi već 15 (petnaest?!) meseci. I da desetak milijardi dinara „čeka“, dok je privreda već „pregladnela“ i skoro kolabirala. Čeka se Upravni odbor i predsednik. Nikako da ih dočekamo kad se „gore“ stalno nešto menja i kombinuje. Trenutno nema ni direktora(ke). A ka' će ne znamo – što bi rekla Đekna.
P. S. Zadnjih dana ove druge nedelje avgusta Leta Četrnaestog Fond se ipak prenuo. Na sajtu Fonda pojavili se programi i mogu da se primaju i zahtevi. Uglavnom, slušali su našu kolumnu. Rokovi su produženi, kamate smanjene, prestaje da se „fingira“ decentralizacija i zbog ušteda na rashodima, kako na sajtu reče Ministarstvo privrede, sve se vraća u prestonicu. (Setite se naše nedavne kolumne „Ko se Fonda seća još„ od 20. aprila ove godine o istoj temi – „Malo Niš, malo Beograd. Čas gore, čas dole. Kad je gusto, nisu nigde. Negde između. Na auto-putu“). S čim se potpuno slažemo. Jer nije poenta nerazvijenima dolaziti „na noge“. Lako će oni doći do prestonice. Samo ako ima para. I ako, makar za nerazvijena područja, država da garancije za pravna lica i preduzetnike. Kako su to već razvijene zemlje i „normalne ekonomije“ odavno (u)radile.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
