Navodnjavanje u fioci

Kukuruz i druge kulture – bez vode i nade. Kad li, iznenada, naša „obrnuta ekonomija“ pronađe vodu. U brošuri „Voda do svake njive“ (iz 2012. godine) tadašnjeg Ministarstva poljoprivrede i Direkcije za vode. Da čovek ne poveruje, dok ne pročita. Leta Jedanaestog Ministarstvo je počelo realizaciju projekta „Milion i sto hiljada hektara pod sistemima za navodnjavanje u narednih 5 godina“. Sa čitavom analitikom – naziv projekta, mikrolokacija, površina u hektarima, mapa za navodnjavanje postojećih i novih kanalskih mreža. Te iste godine naručena je izrada projektne dokumentacije za 270.000 novih hidrosistema za navodnjavanje što je završeno u prvoj polovini 2012. Iste godine počela je izrada elaborata za revitalizaciju već postojeće kanalske mreže na više od 130.000 hektara. U budžetu za 2012. opredeljeno je 50 miliona evra, kako bi se do kraja te godine, u funkciju stavilo više od 130.000 hektara na postojećoj kanalskoj mreži i oko 70.000 hektara pod novim sistemima. I sve tako do 1,1 milion hektara koji će se navodnjavati u narednih pet godina. Odnosno, najduže do kraja prvog polugođa Leta Sedamnaestog. Što bi značilo, da je taj plan ostvaren, da sada ne bismo jadikovali, dok bi kukuruz bio visok i zeleno modar.

U brošuri se, takođe, može pročitati da se u svetu, od 1,5 milijardi hektara obradivog zemljišta, navodnjava 250 miliona, ili 17 odsto. Najveći procenat je u Grčkoj (37,6 odsto), dok se u Holandiji navodnjava 29 odsto), a u Srbiji samo oko 4,5 odsto. Ukupno, sa Kosovom između 180.000 i 195.000 hektara (bez Kosova samo 120.000). U Vojvodini se navodnjava oko 100.000, a u ostatku Srbije tek oko 20.000 hektara. Ako je za utehu“, tada je „fenjer“ nosila Hrvatska sa svega 0,86 odsto navodnjavanih obradivih površina. Na kraju brošure su nabrojane prednosti navodnjavanja. Kod kukuruza dvistruko više, kod jagode i maline tri do četiri puta, paradajza četiri do pet puta, a kad je teč o krompiru i šećernoj repi benefiti navodnjavanja premašuju 50 odsto. A da je realizovan projekat „Voda do svake njive“, odnosno navodnjavanje 1,1 milion hektara obradivih površina, rekordni izvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda od oko tri milijarde evra, zabeležen u 2016, i rekordno učešće u BDP-u od gotovo 13 odsto, uvećalo bi se najmanje za 50 odsto. Vrednost proizvodnje bi, umesto sadašnjih 4,5 milijardi evra, dostigla najmanje 6,5 milijardi, a vrednost izvoza 4,5 milijardi. Gde bi nam bio kraj. Kad su nam stope, i bez „vode“ ovako „napredne“. Zašto su ovih pet godina, predodređenih za navodnjavanje, „pojeli skakavci“, niko pouzdano ne zna. Ili zna, ali ćuti. Gde su planovi, projekti, elaborati, mape. Kako je ovaj „najveći srpski investicioni“ projekat – zaboravljen.

Prođoše ovolike godine i agrarni budžeti. Da bi tek ovih poslednjih vrelih julskih dana Leta Sedamnaestog, kada smo već trebali da imamo „vodu do svake njive“, resorni ministar obećao da će u narednih nekoliko meseci početi realizacija 11 sistema za navodnjavanje, ukupne vrednosti oko 30 miliona evra, kojima će se navodnjavati od 25.000 do 30.000 hektara obradivih površina. Već ovih dana počinje izgradnja prvih pet sistema za navodnjavanje. Teško breme na leđima novog ministra. Prvo mora da se suoči sa posledicama. Velikom sušom, smanjenim prinosima i ugrožavanjem visokih „svetih“ stopa rasta. Ali i sa uzrocima. Jesu li postojali gotovi projekti navodnjavanja, i ko je kriv što su se negde „krili“ čitavih pet godina. Tek počinju, a trebalo da budu završeni. Ipak, teško da će ministar „progovoriti“ na tu temu. Iako je i sam nekada pomalo bio „žut“. Nije vreme. Boje dresova su najvažnije.

Istina, bilo je i suprotnih primera. Kada su se „lokal“ i seljaci samoorganizovali. Jer su videli i shvatili, da maline, jagode and comp. nema bez vode. Pa je tako u Pocerini napravljeno onih, već pominjanih, 500 bunara za zalivanje 1.200 hektara jagoda, i sve to je koštalo 1,5 miliona evra. Pola Grad Šabac, pola seljaci. Ove godine ostalo je oko 20 miliona evra profita. Malo za kuću i odeću, malo za crne audije. Negde su, posebno u „malinarskim“ krajevima, gazdinstva sama plaćala „svetu vodu“. Uz participaciju „lokala“, ako je imalo para. Situacija se, ipak, mora uozbiljiti. Projekat navodnjavanja je toliko „težak“, da se moraju ujediniti država, lokal i gazdinstva. Bez obzira kakve su im boje dresovi.

Autor je ekonomski analitičar