Puste cifre

Ima mnogo važnijih tema. Važno je, kako reče premijerka, da smo postali „hit“ i da nas svi hvale. Od MMF-a do Davosa. Preko Moskve i Pekinga. Via Emirati (mada ih nešto nema u poslednje vreme). Naravno, zna se kome najviše dugujemo ovakvu ekonomsku perspektivu. Drugim rečima, najvažnije je postaviti „bazu“. Prioritet je digitalizacija, sve ostalo će stići samo od sebe. Pa i te „dosadne“ plate od 500 evra. Pa tek je prošla „prva petoljetka“. U drugoj nas čekaju „čuda“. Obećavana su i u prvoj, ali su poplave, suša i digitalizacija sve odložile. Ostaje samo da se molimo Bogu. Naravno, mogli bismo šanse da pojačamo i ulaganjem koncesione naknade za Aerodrom u sisteme za navodnjavanje.

Ipak, mi ćemo da se držimo cifara kao „pijan plota“. Stigli su podaci za decembar, što znači da je vreme za konačni obračun i rastanak sa 2017. godinom. U kojoj smo trebali da primamo (u proseku) po 500 evra. Na kraju je, suma sumarum, prosečna plata bila 47.888, prema 46.087 dinara u 2016, ili 3,9 odsto više. Nominalno, a realno nepunih jedan odsto, ako uzmemo u obzir da je zvanična inflacija iznosila tri odsto. Zato je u evrima „bolje“ stanje. Prosečna plata u prošloj godini iznosila je 395 evra, ili 5,6 odsto više u odnosu na 374 evra u 2016, uz realan rast od 2,6 odsto. Ovakva razlika u „dinarskim“ ili „eurskim“ platama je lako razumljiva. Prosečan kurs evra prema dinaru u 2017. iznosio je 121,34, a u 2016. godini 123,12 dinara, dakle za 1,5 osto niže, sa tendencijom daljeg pada. Sve raste, samo evro pada. Ne može nam niko ništa. Jači smo od evra (Mile Dodik). U decembru, kada se isplaćije „trinaesta plata“ i pomalo unapred za Novu godinu i Božić, prosečna neto zarada iznosila je 54.344 dinara, ili 456 evra, a u istom mesecu 2016. godine – 53.456 dinara, ili 433 evra. Izraženo u dinarima to je, nominalno, više za 1,7 odsto, a realno 1,3 odsto niže, dok je u evrima zabeležen rast od 5,3 odsto, zahvaljujući pre svega jačem dinaru, koji je u decembru 2017, bio snažniji 3,5 odsto, nego u istom mesecu 2016. Sve u svemu – skromno. Nije ni moglo biti bolje. Cifre su imune na obećanja.

Ako je suditi prema ciframa, plate su mogle biti i veće, samo da je drugi „spojni sud“, bruto domaći proizvod, rastao brže. Makar do polovine stopa rasta u državama u okruženju. U „prvoj petoljetki plus“ (2012 – 2017. godina), BDP je u odnosu na 2011. godinu, porastao za „spektakularno“ niskih 5,3 odsto, ili 0,9 odsto godišnje. Ako uzmemo samo čistu „prvu petoljetku“, odnosno preiod od 2013. do 2017. godine (pošto su u 2012. godini vladali i „žuti lopovi“, pa je BDP pao za jedan odsto), BDP je za pet godina porastao 6,3 odsto, ili u proseku nepunih 1,3 odsto godišnje. To je jedino realno objašnjenje zašto je prosečna plata u 2017. godini, od 395 evra, još uvek niža od proseka od 402 evra u 2008. godini. Tako da je „oduševljenje“ reformama i napretkom samo predstava za narod, ili „gađanje“ ciframa za unutrašnju upotrebu. Sudeći prema najavama srpskih zvaničnika u 2018. godini u SAD je planiran rast od 1,9 odsto, u Nemačkoj – dva odsto, a u Srbiji – 3,5 odsto. Prećutkuje se, međutim, podatak da je cela svetska privreda u usponu, pa je planirana stopa rasta na globalnom nivou 3,9 odsto.

Po poznatom, i jedino mogućem, scenariju onim malim ekonomijama, sa niskom bazom, neophodan je rast od najmanje pet do sedam odsto, ukoliko žele da uhvate priključak na svetski voz. Srednjima je dovoljno tri do četiri, a najvećim – dva odsto „plafon“. Na nisku bazu više, na visoku manje. Prosta ekonomska zakonitost. Tu leži i objašnjenje zašto Kina i Indija rastu po stopama od sedam do 10 odsto, kao i Rumunija i Bugarska. Kad u Nemačkoj BDP poraste dva odsto, to je 64 milijarde evra (gotovo kao dva godišnja BDP-a Srbije), ili 800 evra po glavi stanovnika (67 evra svakog meseca). Ako naš BDP poraste 3,5 odsto, povećanje će biti 1,2 milijarde evra, ili 169 evra godišnje po glavi stanovnika (14 evra svakog meseca). Znači, da se i prosečna plata realno može povećati za 3,5 odsto – sa 395 na 409 evra. To će biti teško ako se evro, prema očekivanjima, „oporavi“, a moglo bi i više, ako bude dalje padao. Nema se šta drugo zaključiti, osim „u se, i u svoje kljuse“! Poređenje sa Nemačkom je, najblaže rečeno – neukusno. Ako već želimo s nekim da se poredimo – tu nam je Makedonija.

Autor je ekonomski analitičar