Kakav nju dil kad sve više upadamo u besomučnu politiku i kad je Kantov kategorički imperativ konačno i definitivno umro u našoj virtuelnoj stvarnosti. Gde postoji samo ono što se vidi na televiziji i naslovnim stranama novina, a ono što stvarno postoji u svakodnevnom životu, ustvari ne postoji jer se ne vidi. Nema dogovora, niti izlaska iz „obrnute ekonomije“, dok na političkoj „državotvornoj“ sceni vlada ovakva ostrašćenost i takoreći institucionalizovan strah. Opet, ko u davna SM (Slobodan Milošević) i NATO vremena zavladala „prezumpcija krivice“. Svi su krivi, dok se ne dokaže suprotno. A ne može da se dokaže suprotno, jer su onda krivi i milicajci, tužioci i sudije. Kad „državotvorni“ mediji najave da je neko „kriv“ i da će biti hapšenja, tako mora i da bude. Što više krupnih naslova preko cele prve strane, manji je rizik da će se „uplašeni“ građani zapitati šta je sa onim, naslovima potisnutim, a glavnim životnim faktorom 3P (proizvodnja, plate i penzije).

To što su ovi „najveći“, sa sve „vođom“ na čelu, razumljivo arogantni i nestrpljivi prema „bivšim“ (ako su u opoziciji), pa im svaku izgovorenu reč cenzurišu i dočekuju „na nož“ ekspresnim saopštenjima tipa „baš me(nas) briga šta vi pričate, vi ste sramota Srbije“, donekle je i razumljivo. Dočekali svojih pet minuta i u novoj (postpetooktobarskoj) eri, iako su vladali „pre nove ere“, i činilo se da im je „državni vrh nove ere“ nedostižan. Ali je „vremenska mašina“ sve izmešala pretvorivši tvrde nacionaliste u „najevropljane“. I obratno.

Zato je ove druge, male a vladajuće (i to u kontinuitetu, bre), teško shvatiti i svariti. Bili poslednjih pet godina sa „žutima“, i u isto to vreme se sa naprednjacima javno vređali do beščašća i besmisla, a sad naprečac „spasavaju“ domaju od „svojih“ (ne samo da su zajedno vladali, nego su uvek isticali potpunu programsku podudarnost). Pa malo, malo preuzmu retoriku onih prvih velikih – „sram vas bilo, sve ste upropastili, pognite glavu i jezik za zube“. Sutra, kad opet budu sa „žutima“, tvrdiće da su Srbiju „spasili“ od sadašnjih. Uglavnom, uvek su „sadašnji“ partneri najbolji, a bivši najgori. To što su sa „najgorima“ pola decenije „tikve sadili“ a „najbolje“ čašćavali svim, u Vukovom jeziku, registrovanim pogrdnim imenima, se zaboravilo. Došlo do totalne amnezije. Ničega se ne sećaju, pogotovo sebe u prošlim vremenima. Jadni Kant, prevrće li se, prevrće.

Zaključak je jasan i jedino moguć. Nema ekonomskog „nju dila“ u ovakvim okolnostima. 3P mora da sačeka. Bolja vremena. Bez zastrašivanja, ostrašćenosti i amnezije, sa tolerancijom i vaskrslim kategoričkim imperativom. Gde je bitno kakav si čovek, šta znaš i šta si konkretno uradio. A ne čiji si i u kojoj si partiji. To je za popodne i slobodno vreme. Kad nema cilja, svi su putevi isti – glasi jedna stara japanska poslovica. U malo reči, sve stalo. Kao da je specijalno pisana za naš slučaj.

Pa posle neko kaže „na greškama se uči“. Naprotiv. Mi u Srbiji greške apsolviramo. Ponavljamo do besvesti. Dok 3P uzaludno čeka „novi dogovor“.

Autor je ekonomski analitičar