Ahilova tetka

Čak je i ćaskao s đeneralom povodom zajedničkog biznisa. Posle se poverio ovom drugom. Firma im je loše stajala i tek tad su rešili da ga prijave nadležnim organima. Ipak, ni Ambasada SAD, ni ovdašnji istražitelji i pored te priče nisu uradili ništa. Te su ova dvojica otišli pravo kod novinara da se žale. I da, ako je ikako moguće, dobiju onih 10 miliona evra.

Ima od toga nekoliko godina, kada je na portirnici redakcije u kojoj je potpisnik ovih redova tada radio, ostavljen veliki roze koverat. Unutra je bila fotografija formata 13 puta 19. Na njoj nepoznati čovek, čija je adresa bila napisana na poleđini koverte, sedi zagrljen u nekoj kafani sa Ratkom Mladićem. Ekskluziva u pet po podne. Seli smo u auto i otišli kod tog bivšeg kelnera u Čentu po mrklom mraku, spremni za historijski članak. Naši kompjuteraši koji su očas posla utvrdili da se radi o veštoj fotomontaži javili su nam da se vratimo. Jok, ima tu nešto…

Kada na Guglu ukucate Ratko Mladić, prvo se pojavi taj Ratkov portret, koji je ovaj nepoznati lovac na trenutak popularnosti u „fotošopu“ nakalemio na sliku sa neke svadbe. Kelner se kleo tročlanom novinarskom konzilijumu da je odistinski par dana ranije bio u Skelanima kod Ratka, pa su slike razvili u Užicu, pa da Ratko u njega ima poverenja, pa da je Ratko obuko crno odelo jer se tako oblače haški optuženici, pa bolje mi da ćutimo o tome, pa nije reko ni ženi da je bio kod Ratka, i sve tako.

Ispostavilo se da je čovek u stvari Ratkovu glavu sa one slike kojom je preplavljen internet namontirao na fino crno odelce, ali ni sam nije znao zašto. Da li? U međuvremenu neko se setio da je dotični kelner nudio ekskluzivni intervju sa Ratkom raznim redakcijama. U zamenu za kosilicu. Tad, naime, nije bila aktuelna državna nagrada, te je narod gledao da ušićari kako se moglo, direktnom pogodbom. Kosilica, fen, mikser, toster, muzilica za krave, ne pravimo pitanje. Mi vama Ratka, vi nama belu tehniku.

Pošto je „Laza Lazarević“ baš tih dana bio u štrajku, kelneru smo obećali da mu nećemo otkrivati identitet, bar do okončanja istog. Pacijenti iz „Laze“ odavno se više ne predstavljaju kao Napoleon Bonaparta. Ili si Radovan ili si Ratkov intimus.Treba shvatiti je i te zaposlene iz „Laze“, koji se malo-malo pa žale na uslove rada. Zamislite da osam sati dnevno provodite sa pedesetak najtraženijih haških begunaca i njihovih intimusa, a svi oni, po ceo dan, umesto da kao u stara dobra vremena drže ruku ispod kaputa – „rokaju po Sarajevu“, „krkaju balije“ i „oslobađaju Vukovar“ – a vi nikako da se odlučite koga od njih tolikih da isporučite u Hag. Uopšte nije naivno. Nego, jel Radovan ono beše psihijatar?

Za razliku od Ratka, ovih dana je u Srbiji najlakše uhvatiti Olivera Dulića, ministra, ekologa, legalizatora, vizionara, privatnika i ortopedskog hirurga. Kad ne brine o ekologiji, a ekologija je, otkrio je još odavno Nikola Šećeroski – „nauka o zagađivanju“, Oliver je svuda oko nas. Bez njega nije mogla da prođe ni predsednikova operacija Ahilove tetive. Na invent u Ortopedskoj klinici stigao je direktno sa obilaska divlje izgrađenih naseobina u Kaluđerici. „Poznajem pacijenta“- objasnio je Dulić u „Beogradskoj hronici“, u sklopu svog izlaganja o Kaluđerici i drugim komunalnim problemima, odgovarajući na pitanje – zašto je baš on od tolikih ortopedskih hirurga imao čast da prisustvuje hirurškom zahvatu.

Znajući, pak, za ministrovu svestranost, ne bi nas čudilo da poznaje i Ahila. Legenda o Ahilu je priča o najvećem junaku Trojanskog rata, koji je u mladosti imao izbor: dug život bez slave ili slavan život junaka.

– Ja sam odabrao ovo prvo, a Ahil je odabrao ovo drugo – pričao je ministar, sećajući se vojničkih dana, zabavljajući tim anesteziologa, Bekamovih hirurga i zalutalih babica koje su došle po autogram, uoči operacije.

Paralelno, na Andrićevom vencu, odvijala se leteća izmena na kormilu našeg malecnog broda.

– A vi ste? – pitao je pripadnik Specijalnih antiterorističkih jedinica na ulazu u Predsedništvo.

– Ahilova tetka… – rekla je Slavica Đukić Dejanović koja je tih 45 minuta bila vršilac dužnosti predsednika Srbije. I ona je, jelte, sveprisutna svestrana ličnost.

Četrdset pet minuta je kratak period za velika dela, jedan školski čas, a naučna istraživanja pokazuju da čovek za to vreme može pažljivo slušati drugog čoveka. Nakon toga mu pažnja naglo opada. Predsednik Tadić je imao sreću da je taj period proveo pod totalnom anestezijom, iako Dulić to nije primetio pa je iskoristio priliku da mu detaljno objasni svoj koncept besplatne legalizacije bespravne gradnje. Iliti bespravne legalizacije besplatne gradnje. Tom konceptu su se najviše obradovale udovice Spasojević-Luković, vlasnice ravnog placa u Šilerovoj bez broja. Istoričari će, opet, tek otvaranjem tajnih arhiva za pedeset godina razjasniti – kakve su efekte na srpsku istoriju imala tri frtalja sata predsednikovanja Ahilove tetke.

Predsednik Tadić, sa druge strane, nije imao ništa protiv da Dulić bude prisutan u sali, a Slavica na Andrićevom vencu. Sve je lako pod anestezijom. Zahtevao je jedino da u operacioni blok ni slučajno ne puštaju Hašima Tačija ukoliko odnekud bane sa makazama i hirurškom maskom. O primarijusu Tačiju u evropskim ne samo medicinskim krugovima ovih dana kolaju raznorazne glasine, veoma nezgodne po kosovsku tisućvekovnu demokratiju. Te je predsednik Tadić, i pored svega, obećao da bi pregovarao i sa primarijusom, jedino da to bude bez makaza.

A Srbija je konačno posle Nika Slotera dobila svog novog superheroja iz međunarodne zajednice. Dok su onom pevali „Sloteru Niče, Žarkovo ti kliče“, ovom je rima malkice izmenjena: „Martinu Diče, Srbija ti kliče“.

Nisu, naime, svi protiv nas. Ima među njima i njih koji su protiv njih.