Demohrišćani trče počasni krug

Vladan Batić je, međutim, bio domaćin-čovek. Nije ostavio dugove, upokojio se Gospodu, i kao što to obično biva u takvim situacijama, „blagodareći“ toj prirodnoj pojavi iznenada smo otkrili da njega nema, ali su živi, takoreći veoma živahni, neki članovi naše društvene zajednice za koje smo mislili da su odavno u večnim lovištima. Sve te kreature, iznenadili smo se, za nepuna dva meseca postale su istaknuti demohrišćani i bliski saradnici Vladana Batića. Kažu da je glavni uticaj na to imala bogata politička zaostavština pokojnog predsednika DHSS – ako ste mislili da su pomenute kreature naprasno „odlepile“ za demohrišćanstvom kada su u stranačkim prostorijama primetile brda Vladanovih govora, knjiga i ideja za spas Srbije – prevarili ste se. Članstvo i predsednici stranke počeli su naprasno da se umnožavaju kada je neko otkrio da se na partijskom računu nalazi tričavih 140.000 evra. Te da na pomenuti račun svakog meseca iz državne kase kapne još 10.000 evra, na ime prinadležnosti za jednog narodnog poslanika. Tu treba dodati i „koju kintu“ na ime neverovatnog „koalicionog potencijala“ u ovim teškim trenucima za našu zemlju i, osobito, za našu zanemoćalu vladajuću koaliciju.

Tako smo dobili horde demohrišćana, za koje je Batić saznao tek posthumno. Nepobitno je utvrđeno, na osnovu njihovog veličanstvenog ponašanja u zadnjih mesec dana, da su u pitanju prvi primerci demohrišćana koji nisu primili hrišćanstvo. O demokratiji da i ne govorimo.

Uglavnom, shvatili smo da za ideale ginu uglavnom budale, dok tipični primerci ovdašnje višepartijske žabokrečine najpre izbistre partijsku kasu, pa tek onda krenu da bistre statut i program. Koliko se da razaznati trenutno postoje dve partije koje se predstavljaju kao DHSS. Jedni se kunu da su oni „DHSS, original“, dok drugi odgovorno tvrde da su „DHSS, majke mi“. A vi kao slučajni posmatrač, morate biti neki veoma dokon čovek, pa da vas zaintrigira ko je tu u pravu. Ko je „original“, a ko „majke mi“. Jasno je, naime, da je odlaskom Vladana Batića, preminuo i DHSS, original. I od toga neće biti više nikakve političke vajde. Iza njega je ostala briljantna politička karijera, koja DHSS Topaloviće fascinira, izgleda, samo na sastancima užeg stranačkog računovodstva. Ushićen briljantnim rezultatima stranačkog računovodstva, svako ko je ikada prošao preko Terazija, jedne niskofrekventne ulice u Beogradu gde je sedište DHSS, kandidovao se, a potom samoizabrao za predsednika, potpredsednika i blagajnika. Kažu da je za ovo poslednje bilo najveće interesovanje.

Možete misliti kako se oseća, recimo, izvesni Živojin St., kada mu se jednog jutra ukaže prilika da ostvari svoje dugogodišnje želje u pogledu malih i srednjih preduzeća. I umesto da postane vlasnik frizerskog salona, pogona za izradu stiropora ili piljarnice na ćošku, naprasno avanzuje u predsednika malog-srednjeg preduzeća zvanog „DHSS, original“. U kome možete menjati politiku, ali nikako ne menjajte žiro-račun. Ili, zamislite, na primer, Branislava Lečića, sjajnog glumca, koji od svih pametnih stvari na ovom svetu, kao što su lepa mlada žena, pecanje, pijuckanje jutarnje kafe na obali mora, izabere onu najbesmisleniju – da se preganja sa izvesnim Živojinom oko predsedavanja nad nečim što se zove „DHSS, majke mi“. Tu, braćo i sestre, nisu čista posla.

Da bi bio ubedljiviji, Lečić je ovih dana svečano izjavio da će se on kao predsednik „DHSS, majke mi“ zalagati za „vraćanje vrednosti Nemanjića u Srbiju“. Nemanjići su bili jedna dinastija ko stvorena za mustru pravičnog rešavanja trenutnih okolnosti unutar svih frakcija DHSS – Dragutin je došao na presto tako što je zbacio i oslepeo oca, dok je Milutin zbog neuspele pobune oslepeo sopstvenog sina Stefana Dečanskog, kojeg je kasnije ubio sin Dušan. Teško da se ijedan nemanjićki vladar popeo na presto mirnim putem i bez spora s rodbinom. Ako se sinovi, očevi i braća nisu ubijali i kopali oči jedni drugima, vladare je smenjivala i ubijala ratoborna vlastela. Dakle, to mu dođe to. I Nemanjići su, izgleda bili, demohrišćani.