DS protiv Milana Tarota

Recimo: „Život je čudo – od 40.000 spermatozoida… uups…“- lupiće se po čelu demokratski omladinac, ne znajući kako da završi misao. I to ne svoju, već tuđu. A tuđe misli je daleko lakše završavati. I onda će, tek da bi pokazao da je politika „veština nemogućeg“, negde u desnom uglu kadra demonstrirati sve opasnosti hodanja na štulama.

Da se na kraju te priredbe u njegovu čast odnekud pojavio Zoran Đinđić, verovatno bi tečno ponovio onu svoju metaforu. I upro prst iza svojih leđa.

– Evo, vidite, ovako izgleda onih 39.999 – dopunio bi svoju misao kojom je, inače, hteo da opiše put Srbije u budućnosti.

Nije tačno utvrđeno šta se dešava u glavi omladinca koji zakuca na žuto-plava vrata Opštinskog odbora Demokratske stranke i zatraži člansku kartu. Nije utvrđeno ni kako partijska baza utvrdi da je on pravi čovek za njih. Da li ga, na primer, pitaju:

– Dragi budući novi članu našeg samoupravnog kolektiva, da li biste mogli da nam ponovite neku Zoranovu misao? Eto, nek bude po vašem izboru, čisto da vidimo koliko pratite naš rad…

Našta omladinac kao iz topa odgovori:

– Je l’ može ona o spermatozoidima?

A sekretarica opštinskog odbora počne da vrišti.

– Upomoć, ljudi, seksualni manijak!

Ili je procedura daleko jednostavnija. Omladinac donese fotografiju, nju prilepe za člansku kartu, i čestitaju mu na ispravnom izboru – ne proverivši prethodno njegove psihofizičke sposobnosti, krivičnu evidenciju i članstvo u recitatorskoj sekciji Osnovne škole „Ćele-kula“. Biti član vladajuće stranke, naime, daleko je opasnija stvar od, recimo, prijema u specijalne antiterorističke jedinice. U SAJ-u ćeš možda sedeti godinama a da ne vidiš nijednog teroristu. U vladajućoj stranci je karijera daleko opipljivija – već sutra će te baciti u vatru, postaviti za člana UO, imenovati za ambasadora, portparola, pomoćnika zamenika, državnog sekretara, državnu sekretaricu, poslati da lepiš plakate, ili, najprostije – zadužiti da spremiš prigodnu recitaciju od ukupno petnaest reči. I to napamet. Uh, majku mu… Gde će makar i malecna nesmotrenost, loš dan, trema, klizav pod, neispavanost ili naprosto – istančan smisao za glupost – od tvoje partije napraviti glavnu atrakciju Jutjuba, u odeljku gde se skladište ugledni video-klipovi pod nazivima: „Sad poleti, Betmene“, „Sve ću da prodam i da uzmem konopac da se obesim“ , „Pijani Rus“, „Mali Ciga peva pa rastura“, „Milka Canić na sudaru s Pantelijom“ i „Milan Tarot predlaže lečenje neplodnosti slušanjem Vajtsnejka“.

A od tebe ćeš u tom marfijevskom zapletu napraviti centralnog junaka Fejsbuk grupe: „Da bog da ti Slađa držala prigodan govor na svadbi“. I sve će na kraju ispasti dobro. Bolje je, pak, kada tvoj raskošni komičarski dar primete dok si još član MO ili OO, nego da se to desi kada te već prime u GO, ili ne do Bog – u UO. Onda je već kasno. Pošto umesto jednog opštinskog odbora zna da nastrada daleko veći broj pojedinaca oko tebe, koji obično uopšte nisu članovi stranke, već su se spletom nesrećnih okolnosti zadesili u nezgodno vreme, na nezgodnom mestu, u nezgodnoj zemlji. Svima njima nešto biva, jedino tebi, kao uglednom članu, obično, ne biva ništa, samo ti raste rejting. Među članstvom.

U poslednje vreme, naime, Demokratska stranka na državnom nivou povlači niz razgaljujućih poteza koji ukazuju da je greota što partijske recitatorske večeri nisu uvedene daleko ranije kao pouzdan kadrovski filter. Da je Jutjub, recimo, postojao pre 20 godina, danas u Srbiji na vlasti verovatno ne bi bio niko. Bili bi to samo luckasti pojedinci ovekovečeni na skali našeg omiljenog sajta između „pijanog Rusa“ i „Milana Tarota“.

Stvar je, međutim, izmakla kontroli – ponekad nam se čini da njih nema samo 39.999. Ima ih, garant, bar četvoroduplo.