Recimo, zemunski klan, skupina osvedočenih purgera, najbolje je oslikavala taj kontinuitet pa je njihov istaknuti član Miloš Simović na hrvatskoj granici uhapšen samo u gaćama, prirodnom neolitskom stajlingu, dok je čučao u žbunju želeći da se neprimetno dočepa Zemuna, gradića čije je ime proslavio širom sveta, čak do najzabitijih mesta gde se prostiru tjeralice Interpola.

Ovako bi mogao početi odeljak nekakvog domoljubnog štiva o tisućvekovnom Zemunu, na koji podjednaka prava kao Srbi polažu i Hrvati, iako je Srbima, pak, uz taj pitoreskni gradić podjednako drag i Tokio. Čvrste veze Hrvata, Srba i Zemunaca zacementirane su prošle nedelje kada je u prijatnoj šetnji kraj zagrebačkog jezera Rakitje, došlo do manje prepirke između dvojice istaknutih članova Zemunske akademije znanosti i umetnosti, Kalinić Sretka i Simović Miloša, posle koje je nesrećni Sretko prebačen na intenzivnu negu bolnice „Sestre milosrdnice’’ s prostrelnim ranama, gde se lekari, policajci i istražni sudija bore za još koje priznanje iz njegovog ubitačnog „si-vija“. Prepirka je spletom okolnosti bila manja, pa se sve završilo na obostrano zadovoljstvo, inače, da je prepirka bila veća – a bogati praktikum Zemunske akademije znanosti ukazuje nam na to – sporadična čarka dvoje mladih ilegalaca uposlila bi sve raspoložive kapacitete Mirogoja i sličnih ustanova otvorenog tipa.

U danu kada su srpski i hrvatski ministar odbrane parafirali sporazum o vojnoj saradnji, kako to obično biva u marfijevskoj istoriji Srbije, usred Zagreba udario je Srbin na Srbina. Pa još Zemunac na Zemunca. Pa još „brat“ na „brata“. Taman kad je ministar Šutanovac, verovatno, na ručku priređenom u čast historijskog sporazuma, diskretno pomenuo povratak Srba na svoja vekovna ognjišta, kusajući štrukle, hrvatski gospodarstvenik s druge strane stola dobio je neočekivanog keca u rukavu: „Gospon Šutanovac, upravo mi je javljeno da su se dvojica vaših povratnika, diplomatskim rečnikom rečeno, sporečkala samo koji kilometar odavde. Dakle, ima Srba koji su se vratili, štovani prijatelju, samo ih vi ne primećujete. Uživaju sva prava ko i Hrvati, mogu da se slobodno kreću, pucaju i pevaju čuvajući svoj prepoznatljivi nacionalni identitet“.

I dok si rekao „munze konza“ srpski ministar je shvatio da je njegova istorijska misija pala u drugi medijski plan, te da će u Srbiji tog dana o vojnom sporazumu dve zemlje doznati samo oni koji naslute nešto više iz šture agencijske vesti: „Osim ranjenog Sretka Kalinića i odbeglog Miloša Simovića, juče je u Zagrebu primećen i ministar Dragan Šutanovac. Živ i zdrav“. Opet, te koji znaju da čitaju između redova, teško će biti ubediti da Miroslav Ilić opet nije imao solistički koncert, pomislio je Šutanovac, sasvim svestan da dve doskora zaraćene zemlje uspešno spajaju jedino narodnjaci, Bajaga i kriminalci. Dok na združenu srpsko-hrvatsku vojnu vežbu ne bi došlo ni pola prvog reda sa solističkog koncerta „slavuja iz Mrčajevaca“.

Zemunci koji su se krili po zagrebačkim zemunicama, samo su dosolili tezu da se bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti polako transformiše u „brate i jedinstvo“. Još kada je znameniti Arkan, avangarda tih podzemno-poprečnih veza, pre dvadeset godina, prijehao u Zagreb sa omanjim vojnim arsenalom, bilo je sasvim jasno da će naredni decenijski nedostatak diplomatsko-konzularnih predstavništava dostojno nadomestiti „hekler diplomacija“. U kojoj je povremeno korišćen i plastični eksploziv. Te je negde od ubistva Zorana Đinđića počelo da se uočava kako međunacionalna saradnja Hrvata i Srba tapka u mestu isključivo kod onih koji ne umeju da organizuju pristojnu „sačekušu“.

Majstori svog zanata pružili su ruke jedni drugima daleko pre naroda i politačara, tako da je njihova bratstvoubistvena suradnja postala primer da suživota može biti. „Brate, meni nije jasno zašto se ovi naši svađaju“ – mora da je inteligentno zaključio, recimo, Vlada Budala, u intimnom razgovoru sa spomenikom Banu Jelačiću. S kojim je često razgovarao šetajući Zagrebom jer je u ćaskanju sa sagovornicima spomeničkog tipa redovno uspevao da istakne svoju elokvenciju i nađe nekoga ko će ga pažljivo saslušati. Tako blizu, a tako daleko od Zemuna, Vlada Budala, koga po nadimku možemo doživeti kao personifikaciju tog akademskog polusveta, i dalje se šeta Zagrebom ubeđen da je Frano Lasić baš njemu posvetio čuveni hit. Ostali polako pristižu u Srbiju, prekrivenu bilbordima hrvatske turističke kampanje, koji su prošle godine glasili „Tako blizu, a tako lepa“, dok je ove akcenat bačen na otoke.

Kojih u Hrvatskoj ima, ko za inat, baš 1244! Pa šta? Pa ništa, rekao bi svako ko u svakakvoj budalaštini ne traži neku provokaciju. Ali, nešto ipak ima – jedan srpski tabloid otkrio je ovih dana da činjenica što neko ima 1244 ostrva i to ističe na bilbordu usred Beograda, ukazuje na to da taj to ne radi da bi Srbima uvalio „sobe, zimmer, rooms“ u periodu od juna do septembra, već da bi ih direktno provocirao. List, naime, otkriva da Hrvatska ima ostrva tačno koliko ih ima i Rezolucija 1244. Kako to, moliću lepo, da se poklopi da Rezolucija i Hrvatska imaju isti broj otoka? Zašto Hrvati ne miniraju jedno ostrvo pa da ih bude 1243? Ili izgrade jedno novo pa da ih bude 1245? Nego nas kinje bolnom brojkom 1244. Mada nije jasno – zašto bi neko nekoga provocirao rezolucijom zbog koje bi Vuk Jeremić, Vojislav Koštunica, Toma Nikolić i Boris Tadić skupno proveli dva meseca na Golom otoku, samo da im je ne diraju.

Nesrećni Sretko, Vlada Budala & kompani ne zamaraju se takvim glupostima i zato su uspeli u životu. Zamislite samo Vladu Budalu kako se demonstrativno predaje policiji i pri tom daje izjavu medijima: „Rešio sam da ostanem u Srbiji i idem u zatvor zato što mi ne pada na pamet da se krijem u zemlji koja ima 1244 otoka. Ja kao Srbin, radije ću vući bukagije po Zabeli, nego što ću brčkati noge na tisuću dvesta četrdeset četvrtom otoku i tokom celog letovanja kod mojih jataka i brataka razmišljati samo o Rezoluciji 1244“. Budala i ostale budale, naime, Srbi po nacionalnosti samo su u retkim trenucima kad je to isplativo. U većem delu života oni su kriminalci, lica bez nacije. Takoreći Zemunci, poslednji čuvari bratstva i jedinstva. S akcentom na brate.