Muzej uvoštenih figura

Zašto nije zgodno? Pa zato što je neuknjiženi vlasnik Jagodine veoma nezgodan čovek, poseduje i sopstveni kik-boks klub, jelte, organizaciju koja u lokalnim okvirima predstavlja nesporan autoritet, poput akademije znanosti i umetnosti.

Kakva je to društvena zajednica u kojoj nema nikakvih problema, ili ih ima ali niko nema volje da ih ispriča, zapita se novinar, već ubeđen da je greškom vozača sa autoputa posle Kragujevca skrenuo na drugom isključenju desno, u slobodarsku Severnu Koreju, a trebalo je na prvom, u slobodarsku Jagodinu. I kao što svaki sportski novinar o tračevima u nekom fudbalskom klubu saznaje tako što pozove onog igrača koji je nezadovoljan jerbo već mesecima greje klupu, tako se i ovaj novinar doseti da bi u demokratskim društvima trebalo da postoji, recimo, nešto što se zove opozicija, i što po opisu radnog mesta mora da se buni i arlauče na one odozgo kad god mu se za to pruži prilika u vidu poturenog diktafona ili kamere.

To su primerci ljudskog roda koji, posebno u lokalnim okvirima, kakav je i jagodinski, jedva čekaju da tuda iz Beograda zaluta kakav novinar kome su spremni da potanko dočaraju sve zanimljivosti, čak i kad ih niko ne pita – od toga ima li predsednik opštine švalerku, da li ona nosi tange, do podataka o prekoračenju budžeta za izgradnju olimpijskog bazena i sumnjivim rabotama glede lepljenja pločica u kupatilu šuraka predsednika opštine. Toliko su dosadni da nekad novinar izmisli da mu poslednji autobus za Beograd polazi za tačno 15 minuta, samo da bi ih se bezbolno otarasio. I obavezno im, radi prevencije, ostavi pogrešan broj mobilnog telefona jer kod njih primeti tendenciju da svakodnevno nastave da mu doturaju ekskluzivne informacije iz svog okruženja. I tako se, te večeri u Jagodini, novinar doseti opozicije.

– Dobro, ljudi, imate li vi ovde neku opoziciju? – pita tako novinar jagodinske domaćine. „Nemamo!“ – kažu oni uglas, kao da je to potpuno normalno, ko da sedimo u samoupravnom Svetozarevu 1967, a ne u Jagodini 2011.

– Nemate opoziciju! – doživi novinar najveći šok od rođenja..

Onda se malo isprave – imamo mi opoziciju u Skupštini opštine, ali je to sve tzv. Palmina opozicija. Shvatite, potom, da ste zaista u Diznilendu – kakav, bre, akva-park, zoološki vrt i Muzej voštanih figura – na ulazu u ovaj slobodarski gradić treba postaviti tablu – dobrodošlu u prvu srpsku opštinu koja u periodu višestranačja gaji višepartijski sistem, ali nema opoziciju. Tačnije, ima opoziciju, čiju muzejsku postavku možete pogledati u Muzeju uvoštenih figura, koji je otvoren radnim danima od 10 do 18.

Uključite onda i televizor, izaberete Palma plus, TV postaju u vlasništvu dotičnog vlasnika jagodinske opozicije, tamo horde turista obilaze Jagodinu, padaju u nesvest, što od ushićenja, što zbog gužve u akva-parku gde u predivnoj atmosferi posetioci jedan drugom sede na glavi. Svaki meštanin na toj TV postaji ima samo reči hvale za gradonačelnika, svaki turista kaže da takvu milinu nikad nije video u životu još od posete saboru trubača u Guči, čini vam se da su svi oni plaćeni statisti iz dnevnika TV Beograd 1997. godine dobili novi angažman na TV Palma plus. Svaka Palma plus informativna emisija počinje kadrom sveže asfaltiranog sokačeta na periferiji, od kojih apsolutno svi liče na holivudski Bulevar slavnih, jerbo prilikom otvaranja gradonačelnik uvek nehotično ostavi otisak šake i stopala posred džade. Da se zna ko je investitor.

Posle asfaltiranja, u kadru su Bad Spenser i Terens Hil, ali ne, kad malo bolje pogledate, to nisu oni, u pitanju su D. Marković & I. Dačić, tapšu se rukama po ramenu, leđima i zadnjici, onako drugarski. Tu su i neizbežni popovi, lica koja u Jagodini seku slavski kolač pre nego što se povodom gradske slave u ringu pojave lokalni pravoslavni kik-bokseri da uveličaju taj hrišćanski dernek. Tu je i gradonačelnik koji o svemu postojećem priča u prvom licu, dakle JA, pa JA, čak je to JA stavio i na registarske tablice motornih vozila svih žitelja.

Tako da uopšte ne treba da vas čudi što je D. M. Palma doživeo postporođajni šok kada je helikopter protivterorističkih jedinica oduvao reklame na stadionu pravo na tribinu sa jagodinskim školarcima, koji su prethodno na ulicama spontano dočekali patrijarha ko Haile Selasija. Kakav bi šok tek doživeo da su u vazduh počele da lete sve one kulise Potemkinovih, pardon, jagodinskih sela, parkova, muzeja i vrtova. Uključujući i opoziciju.