– Kako vas nije stid da većinu nazivate degenericima!? – pobunio se čiča, a Marku Vidojkoviću je to odmah bilo sumnjivo.

– Ne znam što ste se toliko uzbudili! Jedino ako ste se prepoznali? – pitao ga je Marko, precizno „vidojkovićevski“.

Čiča, doduše, nije imao valjan odgovor, jer je pitanje bilo izuzetno komplikovano.

Slična situacija desila se i ove nedelje.

Kada sam pred Novu godinu u jutarnjem programu N1 na pitanje – ako su oni koji veruju u Deda Mraza detinjasti, kakvi su oni koji veruju u Vučića – odgovorio: „Tupavi!“, jerbo nisam mogao da nađem politički korektan izraz koji bi zadovoljio istančane ukuse, samo sam čekao dan kad će se na nekoj televiziji pojaviti Dragan J. Vučićević i početi da se dere: „To mora da je mislio na mene!“

I došao je taj dan jer Marfijev zakon kaže: ako nešto mora da pođe naopako, poći će od sabajle.

Te je u jutarnjem programu Hepija dovatio da objašnjava kako „mi“ mislimo da smo neka elita, kako je spreman da „sa nama“ uporedi diplome, i da uporedi štošta još zgodno za upoređivanje – od obima glave do IQ-a i DNK-a – uglavnom, drao se prepoznatljivim intenzitetom jer je poznato da njega i zovu u jutarnje programe da bi narod mogao da se razbudi i čuje nešto pametno & produhovljeno na startu radnog dana.

Pre toga je i naš idol zvani Vučić negde odbrusio, kako sam, eto, nazvavši „polovinu Srbije tupavom“ valjda umislio da sam neka „intelektualna gromada“.

Predsednik je, izgleda, ubeđen da njemu veruje „polovina Srbije“, a ne polovina od ukupno izašlih na izbore. A od te polovine, bar polovina mu ni ne veruje, nego je njihova fasciniranost njegovom pojavom više lukrativne prirode.

Ali, da sam u onom jutarnjem programu N1 rekao kako su ljudi koji veruju u Vučića – lukrativni – verovatno bi se odnekud javio Dragan J. i počeo da se dere: „Lukrativni! To mora da je mislio na neki luk, verovatno na praziluk, a sto posto na mene!“

Čovek je, naime, maneken kako lukrativne, tako i prazilukrativne demokratije.

Vučićević, kao ni Vučić, naravno, nisu ništa shvatili, što se vidi iz njihovih reakcija stočnopijačnog tipa: „A kakvi ste tek vi, eve vam ga na!“

Nisam ja, naime, ni rekao da smo mi koji mnogo ne verujemo Vučiću mnogo pametni, nego da oni koji mnogo veruju Vučiću – nisu mnogo pametni.

To je vrsta ljudi koji ne umeju da prepoznaju svet oko sebe, ali umeju da se prepoznaju svuda oko nas, i uspaničeno uzviknu: „Ovo mora da je mislio na mene!“