Vest o odlasku Lasla Tota (1935. – 2018.) je ona vrsta tužnog saznanja, koja – ko zna kojim manevrima u ljudskim emocijama – nenadano krene ka osmehu dragih sećanja i nezaboravnih uspomena.
Lacika – kako smo ga zvali – bio mi je dugogodišnji „komam“ (drugar, na mađarskom) u nekadašnjoj Televiziji Novi Sad. Sa Dodom Tot i Midragom Isakovim, činili smo Spoljnopolitičku redakciju koja se vrlo trudila (neretko i uspevala) da doprinese nepodeljenom mišljenju i gledalaca i stručne kritike, da je celokupni informativni program naše zajedničke kuće, odista bio jedan od najboljih u sistemu tadašnjeg JRT.
Laslo je bio novinarčina. Reporterčina! Upoznao sam mnoge domaće, ali i saradnike najvećih svetskih televizijskih stanica, tu posebnu vrstu izveštača sa terena, sa čijim javljanjima se otvaraju emisije vesti, uključujući i one sa predznakom „brejking njuz“, ali nisam sreo reportera koji je toliko bio zaljubljen u svoj posao. NJemu je izveštaj, jurnjava za intervjuom, traženje najupečatljivijeg kadra, njegova opsednutost izvršenjem najtežih i najkomplikovanijih zadatka – koje je, posebno ću naglasiti, sam sebi uvek postavljao – bilo na ličnom pijedestalu. Sve drugo ga apsolutno nije zanimalo. Recimo, ono potpuno ljudski, gde će i šta pojesti, gde će prenoćiti, koliko mu traje radni dan. I noć! Prvo posao, onda sve drugo, treće, ako to, i kada, dođe na red. Tako je glasila Lacikina profesionalna mantra. Mnogi snimatelji ili tonci, članovi ekipa koje su sa njim odlazili na zadatak, teško su ga u tome pratili. Na terenu se pretvarao u „perpetum mobile“, na pogon i energiju koju je samo on poznavao i priznavao.
Valjda je stoga, na primer, sa snimateljem Slavišom Grujićem uspeo da prvi u svet pošalje one zapanjujuće kadrove sa ulica Temišvara i Bukurešta u takozvanoj „Rumunskoj revoluciji“, ili do tada neviđene kadrove iz Severne Koreje za vreme Kim Il Sunga. NJegovi jedinstveni intervjui sa Jaserom Arafatom su bili vrlo cenjena roba u evrovizijskoj berzi ekskluziva.
Posebna strast su mu bila događanja u, tada ratom zapaljenom, Libanu, baš kao i konstantne krize na okupiranim palestinskim teritorijama.
Jednom prilikom, pokrivajući sa Slobodanom Savićem sukobe u Bejrutu, iznajmio je automobil sa vozačem koji je trebalo da ga preveze na mesto gde ga je čekao važan sagovornik. Taj grad je bio potpuno podeljen, u svakom kvartu je vladala druga politička ili verska milicija, nikakvi pasoši ili propusnice nisu važile sem odluke ljudi, vrlo nepoverljivih prema strancima, ali brzih prstiju na obaračima „kalašnjikova“. Trebalo je brzinom većom od sto kilometara na sat jurcati pustim ulicama, nadajući se da neki nervozni ratnik neće – makar iz dosade – zapucati, ili da iz poprečne ulice neće naleteti automobil u punoj brzini. I upravo se to dogodilo: na nekoj raskrsnici ih je sa strane žestoko udario drugi automobil i prevrnuo na krov.
Izlazeći iz unakaženog vozila, proveravajući kakve su im povrede i, dabome, sa podjednakom zebnjom, šta je sa kamerom, Laslo je pitao Savića: „Jesi li snimio ovo?“
E, to je bio Lacikin način. Način na koji se poštuje novinarski zanat. Način kako se voli televizija.
Način jedinstven i neponovljiv.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
