„Oprostite mi moju prošlost“ je opora priča o nemoralu i nekarakterima – često komična, ponekad i tragična, čvrsto oslonjena o stamene činjenice – o bićima, podrodu na srpskoj političkoj sceni, takozvanim preletačima, koji zarad isključivo ličnog dobrobita, u svakom značenju tog pojma, menjaju stranke. Navek je to prelet u jednom smeru, iz haosa i beznađa gubitničke opozicije, ka svetlim i horizontima raznoraznog uživanja i privilegija koje sobom vlast nosi. Alhemičarska trampa ružne prošlosti za blistavu sadašnjost. Ništa za sve!

Imala je autorka snažnu podršku u komentatorima ovdašnjeg političkog okruženja i narečenim bićima u njima: troje političara (Gordana Čomić, Boris Tadić i Vojislav Šešelj), dvoje univerzitetskih profesora (Srbijanka Turajlić i Čedomir Čupić) i dvoje novinara (Olja Bećković i Cvijetin Milivojević). Teško da o bilo čemu u svojim karijerama, politici naročito, svetonazorskim idealima, životu uopšte, ovi pojedinci snažno definisanih mišljenja i stavova, oštepoznatih najširoj javnosti, mogu ponaći bilo kakav najmanji zajednički sadržalac. O preletačevićima jesu! Razlika je samo u količini tamnih tonova, valerima crnog i crnjeg, ličnog i osobenog senčenja te odvratne pojave.

Ko su ta bića? Od čega su sazdani? Kada su stvarni? Danas ili onomad? Kada lažu, kada govore istinu? Sa čim i kim se mogu porediti? Koja nas asocijacija na njih upućuje. Možda voda? Koju tehniku ili veštinu, onda koriste, u promeni agregatnog stanja. Kako i kada postaju led? Sneg? Inje? Kako i pomoću kojih trikova, postaju para?

Ovih osam od Nikolićeve postrojenih preletačevića, ranije viđenih članovi nekih drugih partija – svi odreda cenjeni (?) uglednici u pobedničkom jatu SNS – nisu, naravno, jedini. U filmu, kao nenamerna ilustracija, vidi se bar desetak likova najsličnijih golubovima gaćanima – raskošnih repova i usranih nožica – na koje su se, nažalost, oči većine prosečnih televizijskih gledalaca već svikle na to gde su i šta trenutno rade.

Neka imena i njihova (ne)nedela čak i ne treba imenovati – kako to nije učinio ni Boris Tadić govoreći o sopstvenoj odgovornosti za promašena kadrovska rešenja – jer čitav je auditorijum vrlo dobro znao ko su nepomenci, „saradnici i savetnici“ koji danas tako prilježno, puna srca, rade za „kontrabandu“. Svi u filmu imenom i prezimenom pomenuti, đuture sa bivšim i aktuelnim im partijama, tek su vrh srpske političke piramide sa ogromnom osnovom. A to je obiman prostor za preletačeviće svih usmerenja. Od onih u privredi, prosveti, zdravstvu… do onih u sportu, ili kulturi. I, u medijima. Medijima osobito!

Jer, podatak saopšten pri koncu emisije – kako je svaki treći poslanik koji sedi u Narodnoj skupštini, promenio u svom dosadašnjem političkom angažmanu bar tri stranke i isto toliko ideologija – deluje odista zastrašujuće. Obeshrabrujuće.

To su ljudi koji (ruko)vode ovim narodom i ovom zemljom…