Priznajem sramno da bih isti „preskočio“ da nije bilo angažovanja Marije Šehić, novinarke televizije N1, koja je u nekolikim najavama i tokom dva razgovora sa kompetentnim gošćama u emisiji koju je tog jutra pripremila, podsetila zaboravne (poput mene) na bazičnu važnost pismenosti, u svim njenim nezaobilaznim aspektima, a pri koncu druge decenije dvadeset i prvog stoleća.

Eto dobre prilike da – nimalo usput, štaviše sa velikim razlogom – ukažem na, sada već četvorogodišnji, novinarski trud Marije Šehić, na njenu leporekost, smirenost, tolerantnost u razgovoru sa gostima, dabome i besprekornu pripremljenost za teme (čak i za sport koji, čini se, nije njena „šolja čaja“), uz diskretni šarm i primenjenu eleganciju. (Ovo poslednje je već u domenu zahteva i kriterijuma onih koji odlučuju o „dres kodu“ ljudi koji se pojavljuju na ekranu narečene televizije.)

Dakle, (ne)pismenost! Izvanredna sagovornica za tu temu bila je profesorka Milena Dragićević Šešić sa beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, nepokolebljiva veteranka u borbi za pametno, pismeno, lepo, dostojanstveno, mudro a skromno… sve ono što bi moja divna učiteljca Milana, učeći nas, tamo sredinom prošlog veka, nazivala jednostavno – kulturnim!

I postavila je Marija uvaženoj gošći pitanje u smislu da li se može govoriti o funkcionalnoj pismenosti bez medijske pismenosti? Može i tako, makar mislim da bi inverzija u pitanju bila poželjnija. Jer, kako stići do medijske pismenosti, bez one funkcionalne. Da ne spominjem i elementarnu, kakve, avaj, ima u nimalo nezanemarljivom broju, tu među našim sudržavljanima. Kako god, profesorka Dragićević Šešić je sa mnogo argumenata i sjajnih ilustracija odgovorila na pitanje.

Dozvolite matorom čangrizalu da tim povodom iznese svoju, krajnje subjektivnu i poprilično isključivu listu primera koji bi, makar istomišljenicima, mogli da ukažu na medijsku (ne)pismenost danas i ovde. Ili, koji mediji – po toj listi – zaslužuju da budu praćeni od „pismenih“.

To su, isključivo, one televizije koje nemaju rijaliti programe, a čiji informativni segmenti vode računa o onome šta se odista važno dogodilo, šta je ko bitno rekao, a ne po kriterijumu – ko je to učinio. Sa akcentom, nažalost, da taj „ko“ bude isključivo personifikacija aktuelnog režima

Primer za ugled? Nažalost, jedan jedini, vrlo usamljeni – televizija N1.

Dnevne novine? Samo one koje podjednako posvećuju pažnju relevantnim društvenim akterima bez obzira na njihovu političku pripadnost. Dalje, samo novine u kojim novinari, posebno oni od nesumnjivog profesionalnog znanja i moralnog integriteta, ne pristaju da im se tekstovi pojave u istom broju u kojem se naveliko piše o najsvežijim događanjima u nekoj od televizijskih gadosti različitih imena, a koje sve povezuje odvratna parada anonimne žgadije. Ili, samo one novine koje će na sportskim stranama – hajde da odem i u detalje – ovih dana makar, veći prostor posvetiti našim fenomenalnim odbojkašicama ili košarkašima, negoli fudbalerima, tradicionalnim gubitnicima, koji godinama već, ne mogu da se plasiraju među prvih tridesetak reprezentacija na ovoj našoj Kugli.

Još tim sledom: samo one dnevne novine u kojima prostor dobijaju kvalitetni stvaraoci, bez obzira na njihov politički angažman. I vrlo, meni makar, važno, u smislu dokazivanja lične i profesionalne pismenosti: one novine u kojima autori ne koriste nepostojeće žanrove poput „autorski tekst“ i slično „svašta nešto“, i posebno oni koji nikada, ali nikada, neće napisati ili kazati – „u novini“!

Pitate gde takvih novina ima? Pa, uz retka negativna iskakanja, u vašim rukama, trenutno…