Melburn do Srbije

Pohod na – budimo realni, u bližoj i daljoj budućnosti – nekom drugom, teško dostižan osmi trijumf, na Otvorenom teniskom prvenstvu Australije, ovoga puta su tradicionalne letnje vreline, u proseku, sa desetak stepeni više, dodatno otežale nemerljive količine – za tamošnju spektakularnu floru i faunu, ali i za ljude – ubilačkog smoga, uzrokovanog katastrofalnim višemesečnim požarima na mnogim teritorijama Petog kontinenta.

Novak je – hajde da se poslužim, po ko zna koliko puta upotrebljenoj marketinškoj kazalici, izlizanoj od (zlo)upotrebe, poput blokeja na peti prastare cipele – tokom januara i prvog vikenda februara tek pristigle godine – ostvario „tri-u-jedan“ podvig: sa drugarima iz nacionalne teniske selekcije je osvojio ATP kup, nezvanično svetsko ekipno prvenstvo, potom je, kako već napisah, trijumfovao na turniru u Melburnu i – sa sve đuture vraćenim poenima – vratio se na prvo mesto Liste najuspešnijih teniskih profesionalaca.

Može li više?

Može li uspešnije?

Ne! Ne, bar danas, i ne u ovoj konkurenciji…

Druge „manje“ i „neuspešnije“ sportske nacije poput, recimo, španske, američke, italijanske, britanske… i sličnih pripadnika tog „nevažnog“ i „neuspešnog“ profila u svetskom odmeravanju, svoje bi heroje – a jednog tako posebnog i jedinstvenog – slavili do neba.

Oni koji misle da preterujem, žao mi je, vrlo iskreno, budući da sam živeo neko vreme u spomenutim okruženjima, ili makar iz njih, raznim povodima, izveštavao, tako da vrlo znam kako stvari, tim povodom, funkcionišu.

U Srbiji, avaj, ne! Mi, ili bolje i ispravnije napisano, mnogi od nas – zanemarujući svetski vredan i u svakom smislu relevantan uspeh – neposredne aktere provlačimo kroz „toplog zeca“ neznanja, nerazumevanja, raznih kompleksa… i, pre i posve svega, nepatvorene zavisti.

Ti jadni likovi koji mržnjom šenluče po društvenim mrežama, ali i po sajtovima nekih „medija“, jesu oni koji nikada, ni u čemu, ni u najlepšim svojim snovima, uključujući i one najvlažnije, nisu, u bilo čemu, bilo kada, bili makar u podnožju, nekakvog bitnog „brda“ (u brzom jedenju semenki, pljuvanju udalj, pišanju u visinu, brzom ispijanja piva ispred samiške…).

Teški anonimusi i bezveznjaci, nikada i nikom, pod ovim svodom nebeskim, važni i uvažavani, e baš ti i takvi, raspredaju da li je Novak „izdao nejač ispod Dinare“ jer mu je u stručnom štabu „znani ustaša Ivanišević“, je li i koliki je nacionalista, zato što je u Sidneju – nakon što je sa drugarima iz reprezentacije, postao ekipni svetski šampion – u horu pevao „Marš na Drinu“!

Kao što je onomad, to naše nacionalno blago, taj svetski poznati i priznati Nole, bio proglašen od likova – kojima, siguran sam, ni rođene majke, tako ružnim i zlim, nisu tepale i mazile ih, nesrećne, pred spavanje – za izroda, jer je na svetskom loptačkom prvenstvu (u odsustvu svoje Srbije) navijao za dobre drugare, koji, zle li sudbine, igraju za reprezentaciju Hrvatske.

Onda Đoković pre dva dana u Melburnu, kao i po ko zna koji put, pokaže i svetu i nama samima, kakvi smo u stvari, kakvi smo odista u dubini duše, samo kada se lišimo, ili makar u budžake nebitnosti, šutnemo te „kompletne idiote“ među nama.

Sećate se imbecilnih žvrljotina, ispisanih ko zna koliko puta, na bezbroj naših zidova – a bogme, i šire – „Srbija do Tokija“?

Preformulisaću je za normalne i neretke pametne među nama: Melburn do Srbije!

Možda pomognemo sebi, ali i vascelom svetu, da nas – baš takve – shvati i prihvati…